Пут балоном

Да ли Србија има довољан број високообразованих? Требало би да буде јасно да не постоји особа која може да одговори на то питање. Заправо, могло би се рећи да је и само питање бесмислено. Довољно - у ком смислу, за коју сврху, по којој цени?
Наизглед парадоксално, бесмисленост питања често појачава напоре да се на њега одговори. У складу са тим, релативно мали број факултетски образованих је чест повод да се негодује и мрачи. ,,Само седам одсто становника има високу стручну спрему”. „У Европи је 50 одсто младих уписано на факултет а у Србији само 25 одсто”. Већ смо безброј пута чули да је образовање ,,стратешка инвестиција” без које нам се црно пише. Чињеница да је у развијеним земљама Запада број факултетски образованих неколико пута већи него у Србији наизглед потврђује ту тезу.
Али корелација између броја образованих и материјалног просперитета можда значи да је образовање узрок тог просперитета, а можда и да богата друштва себи могу да приуште да се луксузирају. У САД, која је једна од држава са највећим бројем високообразованих због чега је, између осталог, била и инспирација за болоњски процес, оцена сврсисходности формалног образовања је далеко амбивалентнија. Да, има оних који, као председник Обама, верују да је суштина економског прогреса нераскидиво повезана са бројем факултетски образованих. Међутим, све се чешће могу прочитати и критички коментари који указују да је захваљујући стипендијама, субвенцијама и кредитима, број факултетски образованих постао нереално надуван. А неки сматрају да је тржиште факултетских диплома нови балон, сличан оном који се недавно, са далекосежним последицама, издувао на тржишту некретнина.
И заиста, многи елементи динамике балона су ту. Школарине расту енормном брзином, а нови факултети ничу као печурке. Ниједна цена школарине, ма како енормна била, не доживљава се као превисока јер се сматра да ће је добит од дипломе вишеструко премашити. Као што је донедавно био случај и са некретнинама, основу за такву процену чине историјски подаци који показују да је образовање сигурна инвестиција. Родитељи и студенти се задужују десетинама, чак и стотинама хиљада долара не би ли се дочепали факултетске дипломе. Енормна потражња за факултетским дипломама по природи ствари значи да факултете уписује гомила људи чија су интересовања и способности у великом раскораку са традиционалним програмима. Због тога је дошло до праве експлозије факултетских диплома из области као што су продавање некретнина и хортикултура. Чак и најелитнији универзитети недавно су почели да отварају специјалне факултете који издају овакве дипломе.
Факултетско образовање традиционално врши две основне функције: обуку у конкретним знањима и вештинама чија комплексност захтева вишегодишње учење и сортирање људи по особинама као што су упорност, одговорност, прилагодљивост и интелигенција. Овим функцијама се у последње време, нарочито на Западу, придружила и функција факултетског школовања као моста из детињства ка свету одраслих а који би требало да води бољој социјализацији и интелектуалној и друштвеној зрелости општег типа. Само прва од ових функција је на иоле директан начин повезана са знањем које се на факултету стиче.
А управо та функција универзитета је под највећим ударом. Никад у историји цивилизације није било лакше стећи знање изван традиционалних академских институција. Књиге, уџбеници, научни радови; видео-снимци предавања, конференције, радне процедуре; наставни програми, Фејсбук странице, и блогови чувених стручњака – све је то данас доступно стотинама милиона људи по цени која је потпуно занемарљива у односу и на најјефтинију школарину. То нам говори да је скорашња помама за дипломама, рефлектована у њиховима ценама, превасходно вођена потребом за сертификатом а не знањем.
Наравно, ко хоће да студира, нека студира, па макар то био и факултет за шишање траве. Али питање субвенционисања било чијег студирања, па још у релативно сиромашној земљи попут Србије, прилично је спорно. А оно што је већ сасвим бизарно је када се у држави у којој су просечне плате неколико стотина долара, од заједничког новца финансира нечије студирање по елитним универзитетима у иностранству. То не само да се ради, и то не само за основне, већ и магистарске и докторске студије, него када процес доделе стипендија (иначе процес у којем учествују бројне бирократе које такође финансирају просечни грађани) из неког разлога закаже, по новинама се објављују срцепарајуће приче о наводним талентима којима, ето, фали само још мало новца за остатак школарине, смештај или авионску карту, па да могу да помогну Србији тако што ће свој таленат развити до краја.
Колективно улагање у престижне дипломе привилегованих појединаца није никаква мудра инвестиција већ велики луксуз за који је питање колико ће да потраје и у неупоредиво богатијим друштвима. Не живимо више у средњем веку и онај којем је до знања и учења данас не мора да студира у иностранству по цени од неколико десетина хиљада долара по семестру.
А ако нема смисла финансирање стицања самог знања, поготово нема смисла да се финансира нечија нереална амбиција. Оним заиста талентованим, какве су хиљаде наших људи који су се школовали у иностранству, трошкове боравка и студирања покривали су универзитети. Таленат којем је потребна помоћ српских пореских обвезника да би га као таквог препознали у иностранству једноставно и није неки таленат. А очекивање од ипак релативно сиромашне Србије да му упркос томе финансира школовање у иностранству говори не само о мањку талента него и озбиљној дози бескрупулозности.
доктор психологије