ДВОРСКА ПРАВИЛА

Недавно је црногорски премијер Мило Ђукановић био у Москви и разговарао са Путином лично. Руски медији нису пробали да се баве православним и братским емотивним наслеђем. Али, оригиналним манирима буквално високог госта јесу. Наводно је Мило био превише опуштен пред Путином и чак се затрчао да седне у његову фотељу. На време су га скрајнули. Одмах потом, први министар владе Црне Горе нападно је прекрстио своје кошаркашке ноге, "што нико од гостију пре њега није ни помислио да учини"!

Али, гост је светиња, макар то био и сердар Јоле у Млецима. Вероватно је и неке руске новинаре ухватио "царистички комплекс" пред Владимиром Путином и обновом моћне империје. Зато се и чуде што Ђукановић није био преподобан, скрушен и препаднут, него се слободно разногатао и раскомотио пред (другим) најмоћнијим човеком на свету.

Српски председник је био у Вашингтону и ништа слично му се није догодило. Пре свега, није се срео са Џорџом Бушом. Није било лекција из области естетске дипломатије. Тадић је тамо деловао председнички поуздано. Паралела са Црногорцима у Москви само је симболична дворска епизода. Подгорица подсећа мајчицу Русију на околност да црногорска држава није окренута само према Западу. Него да негује и најснажније емоције из прошлости, којих без матушке нема. Зато се и Ђукановић понашао као мили блиски рођак из провинције. А где су јака братска осећања, ту можда има и помоћи.

Тадић је у Вашингтону имао тежак посао. Пре свега, да боље објасни америчким вођама трагичну суштину косовске драме. Изгледа да су га слушали и били љубазни, али су остали при своме. Председник Србије је и после тако тврдог одговора уверен да ће односи са САД бити "чврсти и пријатељски" и после преговора о будућности покрајине. То значи да званични српски оптимизам у тој сфери постепено копни, ако га је и било у количинама које су стигле до јавности.

Е сад, изгледа да ће Србија и Америка ипак имати "све боље војне везе". То јесте важна ставка, која не може да се коси са осећањем Срба да се на Косову дели неправда. САД неће мењати своју идејну платформу доласка на Косово `99. Али, желе да ту екстремно агресивну операцију са много злочина, одвоје од актуелног односа са Србијом.

То, наравно, није сасвим могуће. У осећањима већине Срба, то није могуће уопште, али политика је ипак практична синтеза најпречих интереса. У томе је противречност наших војних односа са највећом силом на свету. Деведесет девета се не може заборавити, али још горе је остати замрзнут у њој и сумануто трагати за реваншистичком утопијом.

Због тога се понегде и споразум о статусу снага САД око проласка кроз нашу земљу (СОФА) дефинише као удар на државни суверенитет. Тешко је говорити о "удару" ако смо на то пристали, и потписали папир. А он тачно регулише време, место, путеве и обим трупа које се крећу. У свему томе може бити споран неприкосновени статус америчких војника пред нашим властима. Није утешно и није нимало праведно, но они су се за такву привилегију изборили свуда у свету.

Сарадња с Националном гардом Охаја, јесте значајан посао за официре српске војске. Мада је све то изазвало, пре свега идеолошке испаде. "Ко ће нам васпитавати официре? Зар амерички наредници?" То јесте конзервативни отпор могућем утицају "на свест"официра. И наравно да носи у себи снажне аналогне информбировске рецидиве. Школовање официра у Стаљиновом СССР-у довело је до великог политичког расцепа и прогона у тадашњој југословенској армији.

Да ли је уопште могуће мислити на исти начин ако наши одлазе у "Бушов Охајо"? Може ли, дакле, амерички систем вредности "помутити памет" нашим професионалцима, или је ту реч само о ендемској параноји и ксенофобији? Уосталом, све светске армије школују, или додатно едукују своје официре и на страним војним училиштима. Војна самоизолација води у пропаст и распад, хистерична одбрана од "шпијуна и издајника", који се појављују на све стране, доводи такав распад до неизлечиве метастазе.

Осамдесетих година прошлога века, ЈНА је отерала у пензију изврсног официра, пуковника Милорада Тимотића. Човека који је са одличним успехом завршио највишу британску војну академију. Као бриљантни познавалац српске средњовековне културе и енглеског језика, своја знања о отаџбини радо је преносио официрима Њеног краљевског величанства у Лондону. Служба војне безбедности га је скинула с генералске листе и послала у пензију зато што је "за време боравка у иностранству контактирао са странцима!"

Ово подсећа на циничну глупост и незнање Службе, али такав је био систем. И данас српска војска има официре блиставе духовности и образовања. Само их треба пустити у свет. Они неће издати ни своју земљу нити војску, монопол на издају не припада њима.