Смрт једина награда

Од нашег сталног дописника
Бања Лука, 10. септембра – Пио сам своју крв и крв својих непријатеља да бих доказао да сам члан Ал-каиде. Рекли су ми да ћу после тога бити бољи Алахов ратник. Награду сам могао да добијем једино после смрти. Научен сам да је џенет (рај) моја будућност. Научен сам да је Осама бин Ладен божанство.

Ово је испричао Али Хамад, заточеник зеничког затвора, члан Ал-каиде, на бањалучкој Алтернативној телевизији чији гост је био и Душко Томић, у рату генерални секретар Дечје амбасаде у Сарајеву и адвокат на суђењу Алију Хамаду.

Али Хамад, омањи, млађи, тамнопут човек са негованом брадицом, мирним гласом је причао шта је радио у рату у Босни. Чинило се да овај озлоглашени припадник Ал-каиде није ништа крио.

Истовремено је и оптуживао:

– За злочине над хрватским и српским народом знали су и надлежни у главном штабу Армије БиХ укључујући и цео политички врх БиХ– рекао је.

Али Хамад, који је био командант јединице "Ел муџахедин" од 107 ратника, који су на рукавима носили ознаке свете књиге Куран између две пушке, рођен је у Бахреину, а заврбован је од Ал-каиде као 18-годишњак после четири месеца провере за коју није знао. Приступили су му у једном тренутку, по обичајном систему свих мафија у свету, и предложили да постане Алахов ратник.

У том тренутку, како тврди, није имао велики избор. Каже да је тешко живео, одбачен од породице, а позив Осаме бин Ладена није могао да одбије. Од почетка је стекао поверење Ал-каиде и релативно брзо је постао командир једне терористичке јединице. Његово командовање наставило се касније у Босни.

– Пре затвора упознао сам Енису и венчали смо се 1995. године – прича Али Хамад. – После тога сам променио схватање о животу, мада ни данас не знам колико је она на то утицала. Ћерки Ајши је било 15 месеци када сам пребачен после пресуде у Зеницу.

Већ тада сам дефинитивно одлучио да напустим Ал-каиду. Био сам свестан шта то значи. Повратка није било. Знао сам да од њих не могу да тражим милост. За много мање ствари Ал-каида не опрашта. Смртно брину за своју безбедност, да не откријем неку тајну, да нешто не издам, неко име, место састајања...

Оно што се догодило у САД 11. септембра 2001. године за Алија је, како каже, било јако болно.

– Већ тада сам знао да душом не припадам Ал-каиди. Мржња према другим људима, а нарочито према хришћанима, знатно се смањила. Моје срце је говорило да не могу да будем против целог света. На малим екранима непрекидно четири дана гледао сам шта се догађало у Америци. Стално сам мислио о својој ћерки Ајши и убијеној деци у Америци.

Више се изненадио у Зеници због друге ствари:

– По ко зна који пут су долазили људи из истражних органа. Из СИПА-е по стоти пут су ме питали о мојим злочинима. То сам им замерио, али до сада нису ништа предузели. Сву документацију о злочинима моје ратне јединице су негде склонили! Рекао сам: Ви мене питате поново о мојим злочинима над српским и хрватским народом. Зашто ме поново тестирате? То нема ни смисла ни ефекта. Шта се још десило? Они су сакрили сву документацију о злочинима које је починила моја јединица "Ел муџахедин"!

– Погрешио сам према целом свету. Више никада не могу да будем весео. Могу се насмејати, али моје срце је тужно. Грешан сам највише према Србима, чак и према Бошњацима. Али, највише сам грешан према себи, грешан сам према својој супрузи и ћеркама – испричао је.

Са ћерком Ајшом се дописује. Ајша, према писмима прочитаним на "А" телевизији, воли свог тату и "једва чека да га види". Исто жели и Али Хамад који сада признаје: