Ислам у Граду богова

Од нашег специјалног извештача

Истанбул, септембра – У овом граду расутом између Европе и Азије, већина жена на глави носи једну другу врсту раскршћа: турско друштво растрзано је између секуларности коју је земљи у аманет оставио Кемал-паша Ататурк, и исламизације коју осам година подстиче влада премијера Реџепа Тајипа Ердогана.

Тако је хиџаб, исламски повез за главу којим се од мушких погледа штити готово две трећине Туркиња, чуварима легата Оца Турске постао црвена марама.

Турска је од 1923. секуларна земља, па многи мисле да је хиџаб опасан политички симбол и да се иза покушаја Ердоганове владе да укине судску забрану ношења хиџаба по учионицама и на универзитетима крије удар на кемалистичко наслеђе.

Проблем је комплексан колико и Турска: поносито демократска и привржено религиозна, космполитска и софистицирана, при том и аграрна и конзервативна. Шта онда доминира Истанбулом: религија или секуларизам?

Обишао сам Нишанташи, најугланцанији градски кварт испуњен елегантним ресторанима и људима који су „најбогатији и најлепши” становници овог 16-милионског мегаполиса.

„Не мислим да је Истанбул религиозан град, нити да је то Турска”, каже Лејла Ипекчи, новинарка либералног листа „Тараф” док пијуцкамо чај у кафеу „Пјер Лоти”, омиљеном састајалишту „лепог Истанбула”.

Њена пријатељица сматра да можете да водите модеран живот и да истовремено будете верник. „Себе бих описала као мислећу, запослену, секуларну муслиманку која је поносна што је Туркиња.”

Женама око џамије четврти Фатих религија је нешто друго, „круна у срцима”. Ово је један од типично конзервативних делова града. Улице и сокаци пуни су мушкараца са брадама, а жене су без изузетка покривене хиџабом.

„Турска је на средокраћи између модерног и традиционалног друштва”, објашњава Сахин Алпај, професор политичких наука на овдашњем универзитету Бахчишехер и колумниста најтиражнијег листа „Заман”. „Овај процес транзиције је веома тежак за људе који из руралних делова долазе у градове.”

Пре три деценије 44 одсто Турака живело је по градовима. Данас близу 70 одсто, највећи део баш у Истанбулу. Брза урбанизација и индустријализација неизбежно су у људе по градовима усељавали отуђење и осаму.

Ко да им помогне? Држава није. Ислам се понудио као мелем. Оживљавање ислама је Турску поделило око улоге вере, пре свега у политичком животу.

Идеју о раздвајању државе од религије је још у време Отоманске империје гурало неколико реформистичких покрета, али прави секуларизам увео је велики реформатор Ататурк.

Укинути су калифат, уред шеика-ул-ислама и арапско писмо. Фес је замењен европским шеширом. Устав из 1924. избацио је одредницу о исламу као државној вери. Легализован је грађански брак, а ко хоће тек потом може да слави религиозну церемонију.

Кемалистичко инсистирање на национализму било је широко прихваћено, али је антиисламске мере подржавала само мала урбана елита. Од шездесетих година прошлог века ислам је почео да се враћа. Каравани верника уселили су се у овај „Град богова”, док су муслимански бирачи били све разочаранији старим партијама.

Ердоган је као градоначелник Истанбула подржао оживљавање вере, тражио да се омогући слободно ношење хиџаба који је са школа и факултета протеран после војног пуча 1980. Забрана је посебно пооштрена 1997. када су генерали из сенке уклонили владу која им се чинила сувише исламистичком.

Ердоганова происламска Партија правде и развоја успела је пре две године да поништи закон, али који месец касније турски Врховни суд је потврдио забрану.

„Турска је модерна земља и уживам у слободи да не носим хиџаб”, каже студенткиња Селма Сојсал коју сам срео на воденом трамвају што од азијског Ускундера вози ка европском Фенербахчеу.

Питам Селму шта ће да ради када дипломира. Знам зашто питам. Она нема одговор. Према подацима Светске банке, у Турској ради мање жена него у свим државама од Европе до централне Азије.

Док се у другим земљама повећава удео запослених жена, он у Турској већ деценијама опада. Проценат запослених жена у Турској нижи је од оног у Авганистану.

Данас само једна од пет Туркиња ради, далеко испод односа 3:5 пре три деценије. Да ли је то због ислама? Или хиџаба? Иако супруге председника Абдулаха Гула и премијера Ердогана носе хиџаб, женама са исламском прекривком нема места у државној администрацији. Тако обучене, адвокатице не могу у суд, новинарке у парламент, секретарице у пореску управу.

„Проблем је са интерпретацијом ислама”, каже уредник „Замана” Булент Кенеш. „Анадолијски ислам није вехабизам сунитске Саудијске Арабије, шиизма Ирана или Ал Каиде. Проблем је пренадуван јер је Ататурк био исламомрзац.”

Садашња влада наговештава да секуларизам и национализам – Ататуркови легати – морају да укључују и демократске слободе, међу њима и верске слободе.

Порука се односи на оне којима хиџаб нуди другу врсту слободе. „Осећам се заштићеном од мушкараца и њихових погледа”, сматра студенткиња Чансу Јилмаз обарајући поглед испод ружичасте мараме. „Ислам каже да је коса мушкарцима најпривлачнија.”

Професор Алпај сматра, међутим, да Турска поново постаје све секуларнија. Наводи да се турски исламисти не одричу модернизације, уставности или демократије. Нису против разумних ограничења броја медреса или приближавања ЕУ.

Владајућа елита себе види као муслиманску верзију европских хришћанских демократа. Премијер Ердоган, одрастао у конзервативном миљеу истанбулског кварта Касимпаша, посвећени исламски верник који не пуши и не пије, одбацује оптужбе да смера да од Турске направи исламски емират.

Писац и уметник Бедри Бајкам, непоколебљиви секулариста, тврди, међутим, да је у току „софт религиозна револуција” коју предводи премијеров конзервативно-демократски исламски политички амалгам.

„Турску све више запљускује антисекуларни, происламски талас”, сматра Бајкам подсећајући на речи Неџметина Ербакана, лидера прве происламске владе после 1923, који је говорио да ће Турска свој режим променити према фундаментализму, а да је дебата само око тога „да ли ће се то догодити у крви или без ње”.

Бајкам узвраћа: „Ми не желимо да будемо називани умерена исламска демократија. Желимо да будемо права демократија, потпуно секуларна.”

Конфронтација се наставља.

Бошко Јакшић