Петсто година

Неки новинари једноставно не могу да одоле искушењу да у спорту налазе метафоре за живот. Тако је један колега из "Њујорк тајмса" летос подругљиво поредио бедни учинак фудбалског тима Србије и Црне Горе с распадајућом, односно тада већ непостојећом државом коју су наши играчи представљали на светском првенству.

Само се по себи разуме да тврдња како фудбалски порази показују каква смо ми нација представља потпуну бесмислицу. Као што ни прексиноћњи, трећи узастопни  тријумф ватерполо репрезентације Србије на Европском првенству не значи да су све комплименте заслужили наша политика и привреда. Ствари су, и код нас, и у Америци, ретко тако једноставне како се на први поглед чини.

Последњих година, наиме, у светској штампи служимо као пример за поуку како не треба превише гледати у прошлост. Сувише смо, наводно, склони самосажаљењу, сувише смо се уживели у улогу жртве, сувише се сећамо Косовске битке, боље би нам било да мање памтимо и славимо поразе... "Њујорк тајмс" је тако летос писао да није никакво чудо што немамо добар преглед лопте на терену, кад немамо добар преглед сопствене историје.

И тек што су неки овде савладали и напамет научили те фразе као део модерног погледа на свет, стигла је пета годишњица чудовишних напада на Америку. Водећи спољнополитички коментатор водећег дневног листа "Вашингтон пост" забележио је у овонедељној колумни да пет година није ни близу довољно времена да се избрише "специфично америчка природа беса, страха и одлучности која је захватила нацију у одговору на ужас од 11. септембра, који се ничим не може оправдати".

Затим је овај двоструки добитник Пулицерове награде за новинарство додао: "Ни пет стотина година можда неће бити довољно".

Пет стотина година! Звучи познато, зар не? За време НАТО бомбардовања Југославије већина нас била је превише окупирана дневним бригама да би помно пратила шта је у то време у "Њујорк тајмсу" писао чувени Томас Фридман, такође двоструки добитник Пулицерове награде и вероватно најутицајнији спољнополитички новинар света. Писао је да "треба дати шансу рату", да он у Београду не би оставио "ниједну водоводну цев читаву", да Кинези, и сви други, треба да запамте да смо "ми" у рату са Србима, да би на крају, нестрпљив због Милошевићевог одуговлачења да капитулира, написао и следеће две реченице: "Је л’ Срби хоће 1389? Ми их можемо тамо вратити".

Данас се можда и Фридман стиди ових ратоборних реченица. Нације и појединци се не разликују тако много као што им се каткад чини. И Фридман и његов колега из Вашингтона су пре неколико година звучали као жарке присташе инвазије Ирака. Сада им се то више не чини као тако добра идеја. Али су решили да буду "бесни и одлучни" још барем пет стотина година.