Кад слика говори о траговима

После шест година паузе, сликарка Шемса Гавранкапетановић представља седелима из новог циклуса, у Галерији УЛУС-а. Уметница истиче да припада београдској школи сликања, Академију ликовних уметности је завршила у класи Недељка Гвозденовића 1968, а постдипломске студије код Стојана Ћелића. У ауторкиној потреби да спозна време у ком живи настале су слике чији су називи веома речити, да набројимо неке: „Мапа одласка”, „Трагови у сивом”, „Знакови поред пута”, „Знаци времена”...

– У Галерији УЛУС-а изложила сам 24 рада, у комбинованој техници. Моја претходна изложба одржана је 2004. у Културном центру Београда и била је у целини посвећена писму, као изуму људске цивилизације, које је обезбедило комуникацију међу људима. Међутим, порука не мора бити само писмена, већ су значајни сви други знакови које човек оставља у свом животу. Пролазећи кроз разне просторе ми остављамо траг, као што оставља траг фосил у стени. Било је занимљиво да пробам да умрежим топониме које је човек обележио. И да правим неке мапе могућег кретања: мапу одласка, мапу лутања... Што се види на изложеним сликама, објашњава Шемса Гавранкапетановић.

На питање како људи разумеју и реагују на њене слике, уметница одговара:

– Лепо у нашем послу је то што човек не само да има осећај прибежишта, већ и могућност комуникације са другим људима. Моје слике су раније биле драматичније, говориле о трагичнијим догађајима и људи су и на то реаговали, а ова изложба се посетиоцима веома допала. Иначе, имам потребу да слику градим, на посебној подлози, тако што је стружем, скидам, поново наносим боју… Желим да слика говори о траговима које остављамо за собом и да има способност да постане органска целина која се ствара сама.

Шемса Гавранкапетановић истиче да су на њу утицали професори Недељко Гвозденовић и Стојан Ћелић, који су се истински бавили својим студентима:

– Ми смо од њих добијали књиге, разговарали су са нама студентима, знали су шта нам се дешава у животу. Ћелић ми је помагао кад нисам имала новца, проналазио ми додатне послове. Били су изузетни педагози и уметници. Понела сам од њих неко богатство и сигурно су ме одредили као уметника. Поред образовања, уметника одређује и порекло, пејзаж у ком се родио, а то је моја Херцеговина. Волела бих да се из мојих слика могу да ишчитавају простор и време који су ме одредили. То би за мене значило бити модеран, бити у дослуху са својим временом, окружењем, пејзажем из кога потичем, са својим успоменама.