Уметник је свуда уметник

Белгијски редитељ Јан Лауерс, овогодишњи je добитник „Политикине” награде за најбољу режију на управо завршеном 44. Битефу. Протеклих дана је био гост Београда. Од десет представа које су изведене у званичној селекцији 44. издања Битефа, две је потписао управо Јан Лауерс: „Изабелина соба” и „Кућа јелена”, које су, заправо, део трилогије која говори о губицима у људским животима.

Лауерс живи у Белгији, и припада, каже, генерацији која никада није била у рату. Говорити о рату у којем нисте учествовали врло је деликатно, објаснио је Лауерс, коментаришући своју представу „Кућа јелена”, која се бави ратним сукобима на Косову. Али, када је убијен брат чланице његове трупе „Нидкомпани” на Косову, рат је, на неки начин, ушао у њихову позоришну трупу. Одједном је постао део њиховог живота. Покушавали су да прате шта се дешава у Србији, али је из њихове перспективе све то изгледало конфузно. Зато је Јан Лауерс био посебно срећан када га је Јован Ћирилов позвао да представи своју сценску поетику у Београду.

„Једини начин током деведесетих година, за оне који су живели у западној Европи, да прате шта се овде дешавало, био је путем новина. Када почнете о томе да пишете, закључите да пишете много политичније него што бисте хтели”, тврди Лауерс, уз опаску да уметник није политичар: „Неки уметници су постали политичари, и у томе много погрешили. Мислим да је уметник – уметник, а политичар – политичар. Политичар покушава да пронађе компромис, а уметник не сме да прави компромисе. Када сам имао 17 година озбиљно сам се двоумио да ли да будем политичар или уметник. Мислим да је немогуће комбиновати. Понекад у сукобу са чињеницом да не можете да избегнете политику морате да заузмете одређени став као друштвено биће, а не као уметник. Узмимо пример Бертолда Брехта који је био један од највећих писаца. Био је бољи уметник него политичар”.

И поред тога што важи за звезду европског театра, Јан Лауерс живи, како тврди, као и сваки други уметник.

„Када радите у позоришту користите новац пореских обвезника и тог тренутка добијате друштвену одговорност. Уметност не може да буде под утицајем капиталистичког система јер се налази изван њега. Када радите у позоришту не можете никада да се обогатите. Што вам даје доста слободе. У мојој земљи од хиљаду уметника можда пет може да живи од тога што ради. Остали преживљавају. То је иста ситуација као и овде. Када сам видео ваша позоришта, места где радите, начине на које живите... У чему је разлика? Не видим никакву суштинску разлику између земље из које долазим и ваше земље. Не умирете од глади. Имате исто интелектуално наслеђе и као уметници водите исту борбу”.

Занимљиво је и Лауерсово размишљање о позоришту и уметности, уопште: „Не мислим да позориште може да мења свет. Не постоји ниједно уметничко дело које је променило свет. Али мислим да је уметност важна и да је кисеоник за друштво. Позориште треба да пронађе и створи позитиван конфликт са публиком, не негативан, јер превише је негативних конфликата у свету. Уметник би и на пустом острву стварао уметност. У било ком контексту уметник је – уметник.