Umetnik je svuda umetnik

Belgijski reditelj Jan Lauers, ovogodišnji je dobitnik „Politikine” nagrade za najbolju režiju na upravo završenom 44. Bitefu. Proteklih dana je bio gost Beograda. Od deset predstava koje su izvedene u zvaničnoj selekciji 44. izdanja Bitefa, dve je potpisao upravo Jan Lauers: „Izabelina soba” i „Kuća jelena”, koje su, zapravo, deo trilogije koja govori o gubicima u ljudskim životima.

Lauers živi u Belgiji, i pripada, kaže, generaciji koja nikada nije bila u ratu. Govoriti o ratu u kojem niste učestvovali vrlo je delikatno, objasnio je Lauers, komentarišući svoju predstavu „Kuća jelena”, koja se bavi ratnim sukobima na Kosovu. Ali, kada je ubijen brat članice njegove trupe „Nidkompani” na Kosovu, rat je, na neki način, ušao u njihovu pozorišnu trupu. Odjednom je postao deo njihovog života. Pokušavali su da prate šta se dešava u Srbiji, ali je iz njihove perspektive sve to izgledalo konfuzno. Zato je Jan Lauers bio posebno srećan kada ga je Jovan Ćirilov pozvao da predstavi svoju scensku poetiku u Beogradu.

„Jedini način tokom devedesetih godina, za one koji su živeli u zapadnoj Evropi, da prate šta se ovde dešavalo, bio je putem novina. Kada počnete o tome da pišete, zaključite da pišete mnogo političnije nego što biste hteli”, tvrdi Lauers, uz opasku da umetnik nije političar: „Neki umetnici su postali političari, i u tome mnogo pogrešili. Mislim da je umetnik – umetnik, a političar – političar. Političar pokušava da pronađe kompromis, a umetnik ne sme da pravi kompromise. Kada sam imao 17 godina ozbiljno sam se dvoumio da li da budem političar ili umetnik. Mislim da je nemoguće kombinovati. Ponekad u sukobu sa činjenicom da ne možete da izbegnete politiku morate da zauzmete određeni stav kao društveno biće, a ne kao umetnik. Uzmimo primer Bertolda Brehta koji je bio jedan od najvećih pisaca. Bio je bolji umetnik nego političar”.

I pored toga što važi za zvezdu evropskog teatra, Jan Lauers živi, kako tvrdi, kao i svaki drugi umetnik.

„Kada radite u pozorištu koristite novac poreskih obveznika i tog trenutka dobijate društvenu odgovornost. Umetnost ne može da bude pod uticajem kapitalističkog sistema jer se nalazi izvan njega. Kada radite u pozorištu ne možete nikada da se obogatite. Što vam daje dosta slobode. U mojoj zemlji od hiljadu umetnika možda pet može da živi od toga što radi. Ostali preživljavaju. To je ista situacija kao i ovde. Kada sam video vaša pozorišta, mesta gde radite, načine na koje živite... U čemu je razlika? Ne vidim nikakvu suštinsku razliku između zemlje iz koje dolazim i vaše zemlje. Ne umirete od gladi. Imate isto intelektualno nasleđe i kao umetnici vodite istu borbu”.

Zanimljivo je i Lauersovo razmišljanje o pozorištu i umetnosti, uopšte: „Ne mislim da pozorište može da menja svet. Ne postoji nijedno umetničko delo koje je promenilo svet. Ali mislim da je umetnost važna i da je kiseonik za društvo. Pozorište treba da pronađe i stvori pozitivan konflikt sa publikom, ne negativan, jer previše je negativnih konflikata u svetu. Umetnik bi i na pustom ostrvu stvarao umetnost. U bilo kom kontekstu umetnik je – umetnik.