Између пустиње и раја

Човечанство је на прекретници, и од тога како се односи према глобалним изазовима са којима се суочава, пре свега климатским променама, зависи да ли ће до краја овог века настати „златно доба” за живот на Земљи, или ћемо нашу планету преобразити у пусто и суморно место, сматрају научници.

А начин да осигурамо онај први, а избегнемо потоњи сценарио јесте да поштујемо протокол из Кјота (ступио на снагу фебруара 2005. године) и договор из Копенхагена (из децембра 2009) о смањењу емисије штетних гасова, и да испунимо такозване миленијумске циљеве развоја које су у септембру 2000. прихватиле све чланице Уједињених нација (УН).

Тих је циљева осам, и поред осталог предвиђају да се до 2015. године преполове глад и сиромаштво у свету, успоставе еколошка одрживост, универзално основно образовање и једнакост полова, смањи смртности код деце и побољша здравље мајки…

На самиту светских лидера у Њујорку посвећеном миленијумским циљевима, који је одржан средином септембра у Њујорку – а један од учесника био је и председник Србије Борис Тадић – показало се, међутим, да је постизање договореног теже него што се чинило пре десет година.

Недостижни циљеви

Чувени амерички економиста Џефри Сакс, који је учествовао у изради Миленијумске декларације, оптужио је владе држава потписница да нису довољно радиле на њеном остварењу: развијене земље су биле обузете ратовима и на њих потрошиле хиљаде милијарди долара, док су врло мало инвестирале у мир.

– Донатори су 2002. обећали да ће почети да издвајају 0,7 одсто бруто националног дохотка за помоћ земљама у развоју, али дали су тек половину тога. Године 2005. обећали су да ће повећати помоћ Африци за 30 милијарди долара годишње, а обезбедили су само 15 милијарди. Прошле године су се обавезали да ће издвојити 22 милијарде долара за помоћ пољопривредницима и понудили додатних десет милијарди долара за прилагођавање климатским променама, па ни то нису испунили! – рекао је Сакс, истакавши да није проблем у новцу, већ у начину на који се он троши. Само САД, на пример, ове године ће потрошити 100 милијарди долара на Авганистан, а највише 10 милијарди за осамсто милиона људи у Африци.

На скупу у Њујорку је оцењено да, иако већина миленијумских циљева није остварена, (још) постоји реална могућност да се до 2015. године преполови број сиромашних у свету. Од 1990, од кад се мери напредак у борби против крајње немаштине, 46 одсто становника земаља у развоју живело је са мање од долара дневно, а већ 2005. та сума је пала на 27 одсто. Ипак, процењује се да око милијарду људи на планети, а највише на афричком континенту, сваке вечери иде гладно у кревет (ако уопште има кревет), да су чиста вода за пиће, најнужнији лекови и основна писменост многима и даље недоступни.

Најразвијенији највећи загађивачи

Србија, бар по тим показатељима, (засад) спада у срећнији део човечанства. Напредак и благостање житеља Србије, баш као и остатка планете, међутим, умногоме зависе од понашања највећих, најмоћнијих и најбогатијих држава света, које су истовремено и највећи загађивачи животне средине, пре свих САД (на коју отпада 36 одсто светске емисије угљен-диоксида), као и оних које покушавајући да их (пре)стигну убрзаним индустријским развојем, у чему предњачи Кина. Њихове многобројне фабрике, аутомобили, постројења за грејање и хлађење… најзаслужнији су за прекомерне емисије штетних гасова, нарушавање озонског омотача и стварање такозваног ефекта стаклене баште који је довео до глобалних климатских промена.

– Услед неконтролисаног повећања нивоа пре свега угљен-диоксида, Земљина атмосфера се убрзано загрева. Пораст температуре топи лед на половима, мења правац океанских струја (као што је она Голфска која омогућује Британцима да имају благе зиме и не превише врућа лета), исушује земљу, смањује залихе пијаће воде и уништава биљке и животиње које се не могу прилагодити новим условима. За људе, којих је у међувремену све више, то ће значити глад, жеђ и оштру борбу за опстанак не само наше цивилизације, већ и самог човека и целокупног живог света – каже Милан Николић, социолог и футуролог, један од свега неколицине домаћих стручњака који се баве питањима будућности.

До средине века, ако се наставе садашњи трендови, број становника биће увећан за половину и достићи ће око девет милијарди, док ће се расположиви природни ресурси, храна и вода, преполовити. Крајем овог столећа би, тако, било доведено у питање преживљавање људске врсте, а овај период у којем се сад налазимо, и на који се толико жалимо, тад би се могао сматрати последњим и најлепшим данима „златног доба” човечанства.

Наш саговорник, наравно, не сматра да је „катастрофични сценарио” једини нити најизвеснији, али је и сама чињеница да је све вероватнији како време пролази без одговарајућих „противмера“, довољан разлог да о томе пише и држи предавања, покушавајући да политичаре, интелектуалну елиту и најширу јавност увери у озбиљност проблема који су пред нама и који траже брзо решење.

По његовим речима, нажалост, код нас се о овоме мало размишља, не прати се глобална слика, елита препушта све „на бригу стручњацима” који се, пак, већином ослањају на превазиђене ставове и застарела сазнања, док је утицај еколошких организација грађанског друштва, мада веома активних и многобројних, у Србији још нејак.

– Незаинтересовани за оно што је пред нама и што се дешава свету око нас, загледани у сопствени пупак, обузети траумама из прошлости, као да идемо у будућност унатрашке. Имамо 200 историчара који се баве историографијом, и свега неколико футуролога. А шта је то што дефинише 21. век? Глобалне климатске промене и развој науке и технологије. Они су међусобно повезани.

Прошло столеће је изнедрило више од 95 одсто нових ствари и идеја у односу на целокупну претходну историју човека, а у овом бисмо могли и тај невероватно убрзан развој да надмашимо и да значајно побољшамо живот свих људи на нашој планети, под условом да не допустимо њено даље пустошење.

А оно, упркос свим договорима светских лидера и прогнозама научника, све брже напредује – истиче Николић.

Прети ново ледено доба

Још је наш истакнути климатолог, геофизичар и астроном Милутин Миланковић (1879–1958), научник светског гласа, указао на природне циклусе варијација у Земљиној орбити („Миланковићеви циклуси“) услед којих се смењују периоди загревања и хлађења планете (теорија ледених доба), али он није узео у обзир додатни утицај глобалног загађења за који су у целини криви – људи. Својом небригом и себичношћу довели смо до тога да нам холивудски филмови о доласку новог леденог доба и истребљењу живота на Земљи више не личе на плод бујне маште, већ на сутрашњицу која ће дочекати ако не нас а оно наше унуке…

Прошла година је била пета најтоплија од 1850. откако су научници почели да бележе ове податке на глобалном нивоу, а Светска метеоролошка станица, међу многим климатским екстремима и рекордима које је лане забележила, наводи најгору сушу у Кини за последњих пет деценија, трећу најтоплију годину у Аустралији и највише икад регистроване дневне температуре у Канади!

У Србији се може очекивати да ће просечне температуре порасти за око шест степени до средине овог века, смањиће се природна влажност тла, а тиме и пољопривредни приноси, повећаће се ерозија плодног земљишта и умањити резерве воде за пиће... али ћемо ипак и даље бити у бољем положају од неких других земаља, првенствено Африке, Азије и Блиског истока. Зато ћемо, као и остатак Европе, морати да будемо спремни за велику најезду из тих крајева, сматра Милан Николић.

– После више светских самита о климатским променама на којима је разматрано како да се спречи, или барем ограничи глобално загревање, као да смо још даље од првобитног циља. Тако је, на пример, намера да се смањи просечан раст температуре сведена на покушај да она не пређе два степена годишње. Да подсетим, повећање температуре од шест степени значи нестанак половине биљних и животињских врста, а у неким деловима света оно је већ премашено. Овим темпом могло би се догодити да до краја века температура порасте и до 30 степени. Тад би једино северне области Кине и Русије остале погодне за живот – наводи Николић.

Десет година за спас планете

Сведоци смо свакодневних последица глобалног загревања: док су у неким деловима света незапамћене суше, други су погођени страшним поплавама. Зато опадају приноси од пољопривреде, на берзама поскупљују кукуруз, пиринач и жито, смањује се ниво подземних вода. У Србији је већ преполовљен у односу на период од пре две, три деценије, тврди Николић на основу сазнања до којих је дошао.

– Кад узмете у обзир појаву вишкова метана у мочварним областима, уз истовремен раст температуре у дотле хладним шумским подручјима и на лако запаљивим тресетиштима, ето откуда оних хиљаду пожара који су летос пламтели у Русији! – примећује Николић.

Научници у свету су понудили више различитих сложених компјутерских модела будућности, и сви се слажу да имамо највише десетак година да ограничимо последице глобалног загревања (већ је касно да их зауставимо), после ће штета бити неповратна.

Уколико бисмо на време осигурали безбедност планете и живота на њој, могли бисмо да уживамо у резултатима револуционарних научних открића и нових технолошких проналазака, на којима се већ ради, као што су ултрабрзи и моћни компјутери (не више дигитални, већ фотонски – светлосни – а онда и квантни, 4.000 пута јачи од данашњих) које ће заменити протеински процесори. Они ће омогућити прелазак са „машинске” на „биолошку” вештачку интелигенцију.

– Развој нанотехнологије већ води ка стварању микроскопских робота који ће моћи да „поправљају” чак и оштећене ланце ДНК у људским ћелијама или да нам помогну да тренутно овладамо знањем из целе једне области. Уместо фосилних горива и релативно небезбедне атомске енергије прећи ћемо на коришћење биомасе, фузионе и соларне енергије.

Најзад, бићемо у стању да искоренимо генетски наследне болести и почнемо рад на биолошки „побољшаним” људима. Већ за десетак година они најимућнији планираће децу са бољим предусловима за учење, памћење и физичку спремност. Посебно модификовани људи би једног дана могли да живе и на планетама другачијим од Земље... – предвиђа Николић. Али прво ову нашу да спасемо!

Александра Мијалковић

.........

Шта да предузме Србија

– Поред смањења емисије гасова заслужних за ефекат стаклене баште, за спас планете се морају предузете и друге хитне мере, као што је уклањање угљен-диоксида из атмосфере, обустављање прираста становништва, очување биодиверзитета, озбиљна помоћ сиромашнима, замена модела грамзивог капитализма концептом одрживог развоја...

У Србији би требало одмах повећати површину земљишта која се наводњава (сада је то свега два одсто), спречити даље загађење речних токова и подземних извора воде за пиће, као и ерозију земљишта, пре свега пошумљавањем, и почети садњу генетски модификованих (у нашим истраживачким лабораторијама!) биљних врста отпорних на сушу. Дугорочно, странцима и домаћим монополистима не би се смело допустити да поседују изворе воде за пиће и водотокове (као и веће проценте пољопривредног земљишта), већ само лиценце за коришћење, и то под строгим условима, а посебно би требало помоћи одржање сељачке пољопривредне производње и развој села – препоручује Милан Николић.

 Наша памет отишла у свет

„Једини начин да човечанство одговори на изазове модерне цивилизације јесте да свака држава инвестира у науку, иновације и образовање у синергији са политиком и економијом”, рекао је председник Тадић на „миленијумском” скупу у Њујорку. Колико, међутим, Србија брине о својим научницима најбоље показује то што већина наших младих „мозгова” одлази у свет.

Многи посебно талентовани и паметни младићи и девојке из Србије, некадашњи полазници чувене Истраживачке станице Петница (ИСП), која се и сама бори за финансијски опстанак, сада су у најпрестижнијим истраживачким центрима у САД (Олгица Бакајин, физика и хемија; Наташа Павловић, математика; Звонимир Бандић, нанотехнологија; Ненад Божиновић, астрофизика и биологија; Иван Вилотијевић, хемија; Душан Кереш, астрономија...), у Енглеској (Марија Сарић, медицина), у Немачкој (Марко Сабовљевић, биолог), у Холандији (Оливера Ракић, астрономија; Андреј Месарош, астрофизика), у Грчкој (Ненад Весић, археологија), у Канади (Иван Пашић, молекуларна генетика)... Вигор Мајић, директор ИСП, каже да је кроз ову установу у протекле готово три деценије прошло више од 30.000 младих из Србије и других бивших југословенских република.

Топи се Арктик

Кобне последице глобалног загревања на Арктику су далеко горе од предвиђених и много ће озбиљније утицати на глобалне климатске промене него што је то било предвиђено проценама појединих институција и међувладиног панела за климатске промене из 2007. године, каже се у најновијем извештају Светске фондације за заштиту природе (WWF). Драматично отапање леда ће проузроковати промене температуре и режима падавина у Европи и Северној Америци, утичући при том на пољопривреду, шумарство и водоснабдевање. А како залеђено земљиште и мочварне површине на Арктику садрже двапут више угљеника у односу на његову концентрацију у атмосфери, даљим загревањем и отапањем све веће количине угљен-диоксида и метана одатле ће доспевати у атмосферу.

У последње две године већ је дошло до пораста нивоа атмосферског метана, изразито снажног гаса са ефектом стаклене баште, претпоставља се због загревања тундри на Арктику. Топљењем леда на Северном полу ниво мора би се могао повећати за један метар до краја века, што би изазвало поплаве у подручјима уз обалу, утичући на више од четвртине светске популације.

Топљење поларног леденог покривача је повод и за другачију врсту „узбуне“: како тиме постају доступнији арктички подводни ресурси – процењује да четвртина светских резерви нафте и гаса лежи на дну Арктичког океана – земље које сматрају да полажу право на Арктик (Русија, Норвешка, Канада, Данска и САД) сада се надмећу за искључиво право да располажу тим ресурсима, пре свега подводним планинским венцем познатим као Ломоносовљев гребен. Свака жели да докаже да је он наставак њене континенталне плоче. Одлучиће, за неку годину, комисија УН након што прегледа сав доказни материјал.