Комбинатор нота и укуса

С обзиром на то да је наглашавао како је кување уметност и био поносан на своју гастрономску креативност, Војислав Воки Костић вероватно не би много жалио што га најшира ТВ публика памти најпре по емисијама о кулинарству. То што су јој неки од музичких мотива из двадесет ТВ серија и двоструко више ТВ филмова заувек „ушли у уши“ не значи, нажалост, да знају и памте име њиховог творца.

Таква је судбина композитора „примењене музике“, оног који, и кад има изванредан допринос успеху играног ТВ програма, остаје у сенци прво глумаца, затим сценаристе и редитеља. Први на пречац освајају популарност, други постепено углед и славу. Остали из уметничког тима – директор фотографије, костимограф, сценограф, композитор – остају ван дужне пажње.

А да се та појава, неоправдано, појачава поређењем компоновања за телевизију и оног за филм и позориште, потврдило се управо ових дана поводом смрти Вокија Костића. Ни у интернет верзијама ни у прегледима штампе, сем наведених бројки, није поменут ниједан наслов из његовог обимног ТВ опуса. Дела за друге медије наведена су, бар у неколико махова, поименце.

Колики је распон по жанровима, епохама и стиловима покривала Костићева ТВ музика говори већ следеће: писао је за серије „Вук Караџић“ и „Врућ ветар“, „Балкански шпијун“ и „Бољи живот“...За осетљивије слухом био је препознатљив по комбинацији фолклора, уличне свирке, људског гласа, народних инструмената... све до оне дромбуље из најомиљенијег и најприказиванијег филма у кућном биоскопу – „Ко то тамо пева“.

Био је особен и међу ТВ кулинарима. На екрану се кува на све стране – у страним верзијама са Џејмијем Оливером или Рејчел Реј, у домаћим са познатим глумцима, новинарима, певачима... Негде је поента на „кувању срцем“, негде на „здравој храни“, негде на додацима „за мирис и укус“. Негде кувају аматери а негде професионалци, негде су занимљивији кувари него рецепти....

Код Вокија Костића могло се уживати често више интелектом него чулима. Иако искрено посвећен жељи да спреми и понуди гледаоцу нешто заиста добро за јело, нудио му је овај комбинатор укуса приде и много фине духовне хране и посластица за душу. Приповедао је једноставно и присно, спонтаним асоцијацијама и личним сећањима кретао се кроз простор и време, помињао многе личности и догађаје, објашњавао околности и уплитао анегдоте листајући старе свеске с рецептима и старе албуме с фотографијама.

Све је то веома пријало онима чији се апетити не задовољавају лако, онима који имају осетљивији желудац и није им својствено да глад утољују по сваку цену, свим и свачим што се сипа с екрана.