Kombinator nota i ukusa

S obzirom na to da je naglašavao kako je kuvanje umetnost i bio ponosan na svoju gastronomsku kreativnost, Vojislav Voki Kostić verovatno ne bi mnogo žalio što ga najšira TV publika pamti najpre po emisijama o kulinarstvu. To što su joj neki od muzičkih motiva iz dvadeset TV serija i dvostruko više TV filmova zauvek „ušli u uši“ ne znači, nažalost, da znaju i pamte ime njihovog tvorca.

Takva je sudbina kompozitora „primenjene muzike“, onog koji, i kad ima izvanredan doprinos uspehu igranog TV programa, ostaje u senci prvo glumaca, zatim scenariste i reditelja. Prvi na prečac osvajaju popularnost, drugi postepeno ugled i slavu. Ostali iz umetničkog tima – direktor fotografije, kostimograf, scenograf, kompozitor – ostaju van dužne pažnje.

A da se ta pojava, neopravdano, pojačava poređenjem komponovanja za televiziju i onog za film i pozorište, potvrdilo se upravo ovih dana povodom smrti Vokija Kostića. Ni u internet verzijama ni u pregledima štampe, sem navedenih brojki, nije pomenut nijedan naslov iz njegovog obimnog TV opusa. Dela za druge medije navedena su, bar u nekoliko mahova, poimence.

Koliki je raspon po žanrovima, epohama i stilovima pokrivala Kostićeva TV muzika govori već sledeće: pisao je za serije „Vuk Karadžić“ i „Vruć vetar“, „Balkanski špijun“ i „Bolji život“...Za osetljivije sluhom bio je prepoznatljiv po kombinaciji folklora, ulične svirke, ljudskog glasa, narodnih instrumenata... sve do one drombulje iz najomiljenijeg i najprikazivanijeg filma u kućnom bioskopu – „Ko to tamo peva“.

Bio je osoben i među TV kulinarima. Na ekranu se kuva na sve strane – u stranim verzijama sa Džejmijem Oliverom ili Rejčel Rej, u domaćim sa poznatim glumcima, novinarima, pevačima... Negde je poenta na „kuvanju srcem“, negde na „zdravoj hrani“, negde na dodacima „za miris i ukus“. Negde kuvaju amateri a negde profesionalci, negde su zanimljiviji kuvari nego recepti....

Kod Vokija Kostića moglo se uživati često više intelektom nego čulima. Iako iskreno posvećen želji da spremi i ponudi gledaocu nešto zaista dobro za jelo, nudio mu je ovaj kombinator ukusa pride i mnogo fine duhovne hrane i poslastica za dušu. Pripovedao je jednostavno i prisno, spontanim asocijacijama i ličnim sećanjima kretao se kroz prostor i vreme, pominjao mnoge ličnosti i događaje, objašnjavao okolnosti i uplitao anegdote listajući stare sveske s receptima i stare albume s fotografijama.

Sve je to veoma prijalo onima čiji se apetiti ne zadovoljavaju lako, onima koji imaju osetljiviji želudac i nije im svojstveno da glad utoljuju po svaku cenu, svim i svačim što se sipa s ekrana.