Радијаторе ложе обећањима

У Србији ништа ново. Хладна јесен куца на врата и полако улази у станове, на изненађење домаћина. Уместо да јој се супротставе топли радијатори, грађане „ложе” да ће бити грејања, а они цвокоћу. Из опште медијске галаме не може се разабрати шта су током лета радили директори топлана, шта Министарство за енергетику, шта остала министарства, или влада у целини – да нас зима опет не би изненадила.

Извесно је само једно: велики број грађана Србије зависи од топлана, а седи у хладним собама и, судећи по најавама, тако ће бити и после 15. октобра, када званично почиње сезона грејања. Из НИС-а и „Гаспрома” поручују да мазута и гаса има довољно, али траже да оно што је испоручено буде и плаћено. Директори топлана тврде да немају пара јер део привреде и грађана не плаћа редовно рачуне. Министри поручују да су ниске цене струје и гаса и да их треба повећати како би електропривреда и топлане стали на ноге. А када то чују потрошачи, смрзну се и од саме помисли на поскупљење, јер тешко излазе на крај и са постојећим ценама.

У Србији, дакле, ништа ново. Није нова ни ова прича. Понавља се из године у годину. Током лета, кад треба обавити припреме за зиму, надлежни министри су на топлим морима, директори топлана, навикли да држава уместо њих решава проблеме, на годишњим одморима. Ремонт топлана и њихов прелазак са мазута на гас одлаже се из године у годину, па зато тек десетак топлана користи гас као погонско гориво, а од остале 43, чак половина ради само на мазут. А мазут производи само НИС, коме топлане већ дугују више од 400 милиона. Слободног увоза нема, нема ни нових испорука док се стари рачуни не плате. Из НИС-а најављују да за редовне платише нема зиме. А шта је са осталима, навикнутим да им проблеме решава држава, односно локална самоуправа? Само Нишлије Градској топлани за грејање дугују 750 милиона динара. Слична ситуација је и у Прибоју, Зајечару, Мајданпеку, Вршцу, Лозници, Новом Пазару…

Уместо да током лета иду у сусрет зими, директори и владини чиновници се понашају попут цврчка у већ чувеној басни. Златоусте причалице обећавају нове системе, плаћање према утрошку стварне енергије, увођење мерних инструмената у сваки стан на задовољство оних који плаћају дванаест месеци да би се грејали ни половину тог времена. И тако из године у годину. Кола се на крају сломе на грађанима или на републичком буџету из кога се, по правилу, интервенише у последњем моменту.

Ни они са дужим памћењем се не сећају да је влада током лета заседала да би благовремено решила проблеме који нису од јуче и да би, ако ништа друго, позвала на одговорност надлежног министра или чиновника. У Србији се томе, међутим, тешко може надати, јер овде је све несигурно и неизвесно – осим министарских фотеља. Они који су то на време схватили већ су се вратили у бољу прошлост, с ослонцем на дрва и угаљ.

Радмило Кљајић