Radijatore lože obećanjima

U Srbiji ništa novo. Hladna jesen kuca na vrata i polako ulazi u stanove, na iznenađenje domaćina. Umesto da joj se suprotstave topli radijatori, građane „lože” da će biti grejanja, a oni cvokoću. Iz opšte medijske galame ne može se razabrati šta su tokom leta radili direktori toplana, šta Ministarstvo za energetiku, šta ostala ministarstva, ili vlada u celini – da nas zima opet ne bi iznenadila.

Izvesno je samo jedno: veliki broj građana Srbije zavisi od toplana, a sedi u hladnim sobama i, sudeći po najavama, tako će biti i posle 15. oktobra, kada zvanično počinje sezona grejanja. Iz NIS-a i „Gasproma” poručuju da mazuta i gasa ima dovoljno, ali traže da ono što je isporučeno bude i plaćeno. Direktori toplana tvrde da nemaju para jer deo privrede i građana ne plaća redovno račune. Ministri poručuju da su niske cene struje i gasa i da ih treba povećati kako bi elektroprivreda i toplane stali na noge. A kada to čuju potrošači, smrznu se i od same pomisli na poskupljenje, jer teško izlaze na kraj i sa postojećim cenama.

U Srbiji, dakle, ništa novo. Nije nova ni ova priča. Ponavlja se iz godine u godinu. Tokom leta, kad treba obaviti pripreme za zimu, nadležni ministri su na toplim morima, direktori toplana, navikli da država umesto njih rešava probleme, na godišnjim odmorima. Remont toplana i njihov prelazak sa mazuta na gas odlaže se iz godine u godinu, pa zato tek desetak toplana koristi gas kao pogonsko gorivo, a od ostale 43, čak polovina radi samo na mazut. A mazut proizvodi samo NIS, kome toplane već duguju više od 400 miliona. Slobodnog uvoza nema, nema ni novih isporuka dok se stari računi ne plate. Iz NIS-a najavljuju da za redovne platiše nema zime. A šta je sa ostalima, naviknutim da im probleme rešava država, odnosno lokalna samouprava? Samo Nišlije Gradskoj toplani za grejanje duguju 750 miliona dinara. Slična situacija je i u Priboju, Zaječaru, Majdanpeku, Vršcu, Loznici, Novom Pazaru…

Umesto da tokom leta idu u susret zimi, direktori i vladini činovnici se ponašaju poput cvrčka u već čuvenoj basni. Zlatouste pričalice obećavaju nove sisteme, plaćanje prema utrošku stvarne energije, uvođenje mernih instrumenata u svaki stan na zadovoljstvo onih koji plaćaju dvanaest meseci da bi se grejali ni polovinu tog vremena. I tako iz godine u godinu. Kola se na kraju slome na građanima ili na republičkom budžetu iz koga se, po pravilu, interveniše u poslednjem momentu.

Ni oni sa dužim pamćenjem se ne sećaju da je vlada tokom leta zasedala da bi blagovremeno rešila probleme koji nisu od juče i da bi, ako ništa drugo, pozvala na odgovornost nadležnog ministra ili činovnika. U Srbiji se tome, međutim, teško može nadati, jer ovde je sve nesigurno i neizvesno – osim ministarskih fotelja. Oni koji su to na vreme shvatili već su se vratili u bolju prošlost, s osloncem na drva i ugalj.

Radmilo Kljajić