Недостатак пара алиби за неспособност

Недавно је почело 59. првенство за рукометашице, пето откако је Србија постала самостална држава. И много пре самог почетка знало се да је титула првака практично резервисана за Зајечар који је лане освојио „дуплу круну”. Прво коло у којем је овај тим победио Медицинар 48:11 је само наговестило како ће се одвијати ствари у првенству, које је из године у годину све слабије и слабије.

Лоше стање у нашем клупском рукомету један је повода за разговор с Језидмиром Станковићем (70), који је дебело задужио овај спорт. Један је од ретких наших стручњака који је водио и женску и мушку сениорску репрезентацију. Освојио је прегршт трофеја у Југославији као тренер ОРК Београда, Вождовца, Радничког, Металопластике, Партизана..., а први је стручњак с овдашњих простора којем је пошло за руком да игра финале Купа европских шампиона. Са ОРК Београдом је 1962. изгубио у мечу за трофеј од чехословачког Спартака.

Његових руку дело су бројни рукометашице и рукометаши који су оставили дубок траг како у нашем тако и у светском рукомету. Мира Јасић, Рада Парезановић, Лепосава Нинковић, Веселин Вујовић, Миле Исаковић, Драган Шкрбић, Игор Бутулија, Недељко Јовановић само су неки од играча који су изашли из Станковићеве „кухиње”. Веома је цењен у свету. Чак је председник Светске рукометне федерације Хасан Мустафа приликом недавне постете Београду „подвукао” велики утицај Станковића на њега и његову каријеру.

Овај интервју почињемо питањем како је некада изгледало првенство?

Шампионат Југославије у периоду од педесетих па све до осамдесетих био је можда и најквалитетније клупско такмичење у Европи. За разлику од рецимо СССР, Чехословачке, Источне Немачке и Пољске где су доминирали једни те исти тимови код нас је широм земље било изузетно квалитетних клубова. Они су настали и ојачали пре свега захваљујући огромном ентузијазму. Било је то време када паре нису биле суштина свега. Стваралаштво је било на цени па се појавио и велики број изванредних стручњака. Такође, у већини клубова се инсистирало на томе да играчи поред рукометног знања не запоставе ни школовање. Многи моји играчи су завршили факултете на шта сам посебно поносан. Ипак, не би требало ни занемарити ни велику подршку државе, која је много више него данас бринула о спорту. Редом сви учесници највишег ранга такмичења су имали бесплатне термине за тренинге и утакмице. Играчи су имали бројне привилегије. Поред стипендија од клуба добијали стипендије од Града, а репрезентативци и примања од државе, а било је оних и којима је решено стамбено питање... Све ово у комбинацији је довело до тога да у том периоду створимо и јаку репрезентацију која је константно била у врху светског рукомета.

С обзиром на знатно промењене околности шта би из тог периода могло да се преслика у данашње време?

Спорт је једина област у којој и даље можемо да конкуришемо у свету. То држава мора да препозна јер само кроз спорт и даље можемо да се афирмишемо као народ. Ипак, ни ми у рукомету не смемо да седимо скрштених руку и да чекамо да нам неко удели неки динар и да уместо нас почне да се бори. Прво морамо ми сами нешто конкретно да урадимо па тек онда да закуцамо на сва врата и да тражимо помоћ. Нико нас не спречава да и даље стварамо и да покушамо да ни из чега направимо нешто. Ипак, годинама уназад у већини клубова су се инфилтрирали погрешни људи који су, бојим се, свесно многе ствари свели на низак ниво само да би имали мање обавеза. За почетак сви клубови би требало да се организују и да у сталном контакту са Рукометним савезом Србије износе своје проблеме и тако све док не нађу начин да их реше . Такође, мора да се види ко не зна и не жели да ради и са таквим појединцима би требало раскрстити. У сваком случају ако нешто не предузмемо рукомет ће нам врло брзо склизнути у последњу категорију спортова.

Многи истучу да без пара не може ништа да се уради? Какво мишљење имате о томе?

Мислим да је то само јевтин алиби за неспособност. Нико не може да ме убеди да је само недостатак новца једини кривац за тренутну ситуацију. Па у ватерполу, кошарци, одбојци и неким другим спортовима ситуација је иста или слична по питању финансија па се они нису урушили. Ти спортови и у новонасталој ситуацији изналазе начин да макар на пољу стручног рада одрже ниво, што у рукомету није случај. Па видите само ко је све у последњих десет година био селекторрукометашица, а да не причамо о томе ко све ради по клубовима.

Србија ће 2012. бити домаћин Европског првенства за рукометаше а годину касније организатор Светског првенства за рукометашице. Да ли је то прилика да се реафирмише овај спорт?

Мислим да нам после Европског првенства за рукометаше 2012, није било потребно још једно велико такмичење. Поготово ако се зна да од великих рукометних такмичења не може да се заради. Сматрам да је било паметније да паре које ћемо уложити у организацију Светског првенства 2013. искористимо да помогномо нашим посрнулим клубовима. Од њихове јачине зависи и јачина спорта уопште. Такође, све ће бити контрапродуктивно ако на шампионату 2013. не успемо да остваримо добар резултат. Када кажем добар мислим да барем до финиша шампионата будемо у конкуренцији за полуфинале – каже на крају Јездимир Станковић, један од многобројних доказаних рукометних стручњака чију реч већ дуго нема ко да чује.

Ново Бојичић