Курс против знања

Ма шта нам причају, кад сви знамо да ствари стоје другачије, исказ је који просто пара уши и овде и широм света. Низ случајева па и опсежних анкета сугерише да смо забасали у доба у коме је, упркос ванредно развијеним средствима комуникација, понајтеже доказати или применити „оно што сви знају”.

Садашња општа криза произишла је, добрим телом, баш из одступања од „оног што смо сви знали” – да задуживања изнад могућности отплате воде ка индивидуалним и колективним банкротствима. Нико, такође, не сумња да корупција и организовани криминал подривају политичке, економске и нервне системе, па ипак се ти деликти шире, док њихови починиоци пречесто бивају „неухватљиви” или опстају као „невини” јер су им недела „недоказива”.

„И врапци знају” да највише у кризи, као и у рату, страдају недужни, па ипак се настављају такве „непожељности”. Зна се и да финансијери странака и појединих лидера добијају узвратне услуге, чиме се поткопава и демократско и тржишно устројство, али се од те праксе не одустаје.

Неспорна је и чињеница да већина грађана поштује законе, али се у све већем броју земаља ванредно успева „заобилажењем” параграфа. Иако се зна да су директори финансијских гиганата застрањивањем изазвали глобални финансијски лом, они махом уместо санкција добијају ванредне новчане стимулације „да би фирме извукли из невоља” у које су их увалили.

Сви се слажу да нам, национална и интернационална, судбина све више зависи од знања, али је баш оно (школство) драстично погођено антикризним „сасецањима издатака”. Општа је и тежња за продужавање људског века, али се у буџетима дуговечност региструје као „оптерећујући раст издржаваног становништва”.

Није нимало спорно и да је потребно легитимисање при уласку у неко удружење, као што је ЕУ: да се зна ко сте, колико вас је, на ком простору, и да ли око тога постоји сагласност већ учлањених. Опстају, зачудо, не само овде и на Блиском истоку, постројавања по формули „мож’ да бидне, не мора да значи”.

Свет је повезанији него икад, неумитна су, такође знамо, прожимања култура, па ипак расту екстремизми против таквих преплитања. У којима, неретко, своје људе и ствари почнемо да ценимо тек кад добију признања изван наших граница…

Курс против „оног што сви знамо” узима маха. Подупире је политика порицања стварног стања, како је време владавине Џорџа Буша млађег оквалификовао Боб Вудворд, чије је обелодањивање „афере Вотергејт” седамдесетих година прошлог века истумбало Америку.

Функционери као да се свуда утркују да поданике увере да је реалност другачија од оног што проживљавамо и „чему знамо” исход. Просто, инсистирају да је важније оно што нам тепају него шта нам се збива и спрема.

Власти се, испада, представљају као „контравидовњаци”. Знају шта следи, али уверавају да се то неће догодити. Мало подстакну зебње, а онда груну са оптимизмом.

Последице превазилазе домете изборних надметања, све сличнијих „рату и љубави, у којима је све дозвољено”. Глобално утицајни амерички економиста активиста Џефри Сакс управо је упозорио да би комбинација „страхова и пропаганде могла да подстакне још међународних ратова… које би предводиле САД”. Такође, у мадридском „Паису” шпански писац Хуан Хосе Миљас указује на, рекло би се, разлоге и за глобално одљубљивање од политике: „Ништа није толико предвидљиво и досадно као интервјуи с министрима. Сваки пут све мање кажу, а троше све више времена да то искажу. По обичају говоре супротно ономе што мисле и разговор скрећу ка споредностима. Ако постоји икаква веза између онога што причају и онога шта раде, онда је то ситуација (неугодна) до које смо догурали. Кад заправо ништа не кажу, логично је да и не постижу ништа.”

Није баш тако. Слушајући надлежне, „сувише људи брине о којечему што се, на крају, не догоди”, давно је приметио ондашњи коментатор „Њујорк тајмса” Џејмс Рестон. Истом аутору се приписује крилатица да је спољна политика „изразито врашки посао” јер „није увек у складу с нашим ћефом”, што ће рећи да мора да се одмерава са приступима „осталих”.

Дипломате и други политичари не располажу својством које је нобеловац Иво Андрић приписао уваженим књижевним колегама: „Од оног што није било и што никад неће бити праве вешти писци оно што јесте.” Првопоменути се, наиме, труде да оно чега нема представе као: нешто што је већ било и што ће бити, па да се не ради о њиховом разлазу с реалношћу, већ о нашем помањкању памћења и маште.

А, опет, није како је речено. Дуго и памтимо и на далеко маштамо. Само чекамо када ће и по којој цени да се догоди оно што „сви знамо” да је неминовно, а што нам се приказује као ствар избора…