Нови планови за Старо сајмиште

Пред градоначелника Драгана Ђиласа ових дана стићи ће извештај посебне радне групе која је протеклих недеља утврђивала имовинско, правно и грађевинско стање спомен-комплексa Старо сајмиште. После анализе извештаја, град ће донети одлуку када, како и са којим средствима ће почети већ деценијама најављивана обнова запуштеног простора на левој обали Саве, под Бранковим мостом.

– Дуго смо чекали да видимо да ли ће pепублика нешто урадити по том питању с обзиром на то да сам са Александром Нећаком, председником Савеза јеврејских општина у Србији, крајем прошле и почетком ове године био на два састанка у Министарству иностраних послова. После тих састанака ништа се није десило. Градоначелник је зато и формирао радну групу са идејом да се утврди имовинскоправно стање на простору комплекса. Завршни извештај управо радимо – каже Жељко Ожеговић, члан Градског већа, иначе председник комисије за утврђивање стања на подручју споменичког комплекса и културног добра Старо сајмиште.

Шта све садржи извештај комисије? Између осталог, евидентирани су објекти који су изграђени пре и после рата, али су побројани и они који су у деценијама иза нас бесправно подигнути, уз опис стања у ком се налазе.

– Шаролика је ситуација у погледу корисника тог простора и објеката у власништву града. У некима од њих је један број сликара и вајара који имају закључен уговор са „Пословним простором” града, а други то немају. Може се јавити и потреба расељавања неких грађана и уметника који ту бораве, уколико буде донета одлука да се крене у обнову и ако за то буде средстава. Можда је најбоље да се ради по фазама, јер град због многих започетих инфраструктурних пројеката то не може самостално и одједном да финансира. Мислим да бисмо могли да се надамо и неким донацијама из иностранства. Остају три кључна питања на која се морају наћи одговори: ко ће и како финансирати обнову комплекса, ко ће њиме управљати и какав ће програмски садржај бити – објашњава Ожеговић.

Држава мора да покаже одговорност према том месту страшних злочина и страдања и да заједно са градом учествује у реконструкцији меморијалног комплекса. На тај начин би послала јасан сигнал и на унутрашњем и на међународном плану да ово питање јесте изузетно важно, сматра Ожеговић.

Старо сајмиште данас делује као заборављено парче српске престонице, а остаци некадашњег здања, оронули и зубом времена нагризени, готово да не откривају ништа од његове бурне прошлости. Само добро упућен пролазник, шетајући између руинираних павиљона, знаће да хода земљом натопљеном крвљу и присетиће се података према којима је овде убијено више од 10.000 заточеника окупаторских власти, Срба, Јевреја и припадника других народа.

– Тешко, тешко се овде живи – изговара Мирјана Новитовић, која деценијама станује у трошном станчићу на другом спрату такозваног мађарског павиљона, у који се уселила још 1952. године са сада покојним супругом.

Она је и председница кућног савета. Показује на пропале зидове павиљона, таван од трске и лимени кров са кога у кишним данима лије вода. А иза зграде је, каже, хаос.

– Ето, ту је донедавно радио неки приватник, спаљивао гуме у пећима и то нас је гушило... Знате, много је несрећних људи овде. Није лако. Свесни смо да овде спавамо на костима убијених логораша, непријатан је то, ужасан осећај – казује Новитовићева.

Живојин Јовановић живи у згради која је подигнута после Другог светског рата. Од 1992. до 1996. године био је одборник у новобеоградској општини.

– Још тада се причало да ће овде нешто да се ради, да ће да буде опера, па меморијални центар, да је ово најлуксузнији простор у Европи, али ништа. Живимо у нехигијенским условима, сналазимо се како можемо, многи станари користе заједнички ве-це – прича Јовановић.

Изузев споменика на кеју близу Саве, унутар самог некадашњег логора смрти, само једна скромна, жељна обнове, спомен-плоча подсећа на време патњи. Централна кула некада грандиозног здања сајмишта полако губи битку са временом и зараста у пузавицу. Из једне просторије допиру звуци музике, а унутра, међу гомилом необичних скулптура, на трошној хоклици седи мршава старица. Даме се не питају за године, али она без премишљања открива: „Осамдесет осам!”

– Не знам какав је план, али надам се да ме неће избацити. Овде сам већ 53 године, откад је Моша Пијаде ове просторије доделио Удружењу ликовних уметника Србије. Нема нас још пуно, многи су помрли – изговара наша чувена вајарка, академик Олга Јеврић.

Милан Јанковић

-----------------------------------------------------------

Обавеза преуређења

Градски архитекта Дејан Васовић сматра да је неопходно да се простору врати изглед из тридесетих година прошлог века, односно изглед сајмишта, али и да се адекватним спомеником обележи сав онај ужас који се овде догађао у време окупације Београда.

– Такође и са становишта уређења приобаља ми имамо обавезу да ову површину коначно уредимо – додаје Васовић.