Љоса био у Београду

Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност и код нас једобио велики публицитет. Заслужено, јер Марио Варгас Љоса није самосјајни аутор тридесетак романа, драма, есеја... И због активности мимокњижевности, он је већ деценијама миљеник медија широм света.

Некако упоредо са све већом афирмацијом као писца, ишло је и све већебављење политиком. Али то није била права линија – као момак био јеактивни левичар, марксиста, затим је снажно подржавао Фидела Кастра, да би осамдесетих година прошлог века стао уз конзервативце који суму нудили и премијерску фотељу. Десет година касније био је и(неуспешни) кандидат за председника Перуа.

Никада није прекидао везе са својом земљом иако је стално путовао исебе сматрао грађанином света („што је умногоме обогатило моју визијусвета, као и моје идеје о томе како литература треба да изгледа”).Намногим светски познатим универзитетима био је гостујући професор, а ушпанском „Паису” и даље има редовну колумну.

Разумљиво је,дакле, да таквој личности, па када још добије и Нобела,медији посвете многопажње. Али зашто овде нико – бар колико самборавећи ван Београда запазио – не помиње да је пре петнаест година нобеловац Марио Варгас Љоса боравио у нашем главном граду?! Ево,зато,мале допуне иначе прилично опширним његовим биографијама објављеним ових дана.

Београдски Медија центар је одувек одржавао везе и сарађивао са многим сличним светским владиним и невладиним организацијама. Једна од таквих била је и „Члан 19” (Article 19) из Лондона. То је специфична организација која се бави промоцијом и одбраном слободе изражавања и слободе медија широм света. „Члан 19” узео је име и циљеве од члана 19 Универзалне декларације о људским правима,која гласи: „Свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и право да тражи, прима и шири информације и идеје преко свих медија,без обзира на границе”. Када је 1994. године ова организација објавила књигу Марка Томпсона „Производња рата –медији у Србији,Хрватској и Босни и Херцеговини”,Медија центар је тражио и добио право да књигу објави у Београду.

Документована, аналитична икритична књига давала је реалну (претежно неповољну) слику о томе како су медији у бившој Југославији извештавали о рату. Пријатељима из „Члана 19” предложили смо да напромоцију књиге доведу инеку светски познату личност која подржава њихов рад. И – заједно са аутором књиге и директорком „Члана 19”,дошао је Марио Варгас Љоса.

То можда ине би било неуобичајено да се није радило о Југославији1995.године, земљи којом је владао Слободан Милошевић.О том времену,за неупућене, само овај податак – нико није могао, односно смео да нам да просторију за промоцију (тада још нису постојали Центар за културну деконтаминацију, „Рекс” и слични простори). Захваљујући личном пријатељству (помало и храбрости), Бранко Глигорић, управо смењени директор Дома омладине, уступио је свој кафић у фоајеу Културног центра.

Не знам колико је људи успело да уђе у мали,скучени простор на Тргу републике, знам само да је била неописива гужва, да смо се сви гадно презнојавали, али и да смо били задовољни и поносни на књигу и на госте. Љоса је, наравно, био главна звезда на промоцији(говорила је,између осталих и Зага Голубовић),на састанцима које смо имали са новинарима поводом књиге „Производња рата”, у Академији наука, где се перуански књижевник срео са колегама из „Пен клуба”, у „Реци”,где смо сви заједно прослављали овај – за тадашње (не)прилике поготово – заиста несвакидашњи догађај. За целу „колонију” независних медија и новинара, поготово за организаторе (Медија центар у сарадњи са Радиом Б92),био је то прави празник. И – подстицај.

Сећања на те јунске дане 1995. освежена су додељивањем Нобелове награде Љоси. Прелистао сам мало и књигу Марка Томпсона „Производња рата – медији у Србији,Хрватској и Босни и Херцеговини” са посветом коју је написао садашњи нобеловац: „Велико хвала за све што чините за слободу говора у вашој земљи”.

Хари Штајнер