Изгубљени рај

Била једном једна земља у којој се знао ред. У њој није било незапослености, све је било јефтино, често бесплатно. Слушала се квалитетна музика и гледали образовни програми. Деца су била пристојна, а девојке чедне. Није чудо да је уважавао цео свет.

Како време одмиче, ова бајка о животу у СФРЈ постаје све популарнија. Старије генерације идеализују своју младост, а млади су огорчени јер су њихови преци имали нешто што је њима ускраћено. Резултат је перманентна фрустрација, тражење кривца и олако повођење за сваком идејом која обећава повратак у изгубљени рај.

Тај рај, међутим, никад није постојао. Када би данашњи носталгичари били враћени у тобоже златну прошлост, побегли би оданде главом без обзира. Уместо да се нађу у свом, „бесплатном стану”, обрели би се на бесконачној стамбеној листи. Велико је питање да ли би имали аутомобил, који би им добродошао кад се једном у неколико година часте одласком у неки од малобројних ресторана. У златна времена кад се, према сведочењима привилегованих, наводно масовно путовало, годишњи одмор у иностранству огромној већини није ни падао на памет. Оно мало обичних људи који су икад прешли границу то су урадили као део „шопинг тура” по Трсту и Клагенфурту.

Сам појам шопинг туре данас је ишчезао, али у оно време то је било једно од решења за проблем веома скромног избора робе у земљи. Лоптице за тенис, као и већина увозних производа, продавале су се по комисионима и биле ван домашаја просечних људи. Заправо, и најјефтинији производи из иностранства, попут „милке” и сапуна „лукс”, имали су репутацију луксуза. У основној школи, девојчица из одељења (дете имућних родитеља) ми је украла патроне за пенкало у боји које сам добила на поклон (да, поклањале су се ствари попут патрона). Ниједна од нас није имала пенкало које би користило те патроне. Свеједно, у друштву које је било тако сиромашно као СФРЈ и бескорисне обојене патроне су представљале вредност.

Приступ свим врстама информација био је веома ограничен. Кућни телефон и телевизори у боји, на којима је могао да се гледа један од два државна канала, постали су распрострањени тек током осамдесетих. Музика и магазини су се набављали испод жита и са огромним кашњењем; научни часописи држали у витринама под кључем, као у музеју. Са Ролан Гароса и Вимблдона су се преносили само финални мечеви, а и то врло спорадично. Новине и недељници, телевизијски програм и школска настава били су пуни најсировије пропаганде. Коме се не свиђа данашње испирање мозга о успесима власти и светлој будућности треба да замисли то исто, па пута десет, и то у сиромашној земљи без избора и опозиције а у којој водеће новине свакако не објављују колумне о медијском једноумљу и десетине гневних писама читалаца као реакцију на готово сваки потез власти.

Земља је била већа и, захваљујући војној репутацији и историјским околностима, у бољој међународној позицији. Али велики део приче о успеху је била најобичнија пропаганда. И дан-данас се прича о запаженом привредном расту који, чак и ако прихватимо валидност нумеричког мерења раста у начелу, у земљи са диригованим ценама значи врло мало. Шта год да фиктивне бројке и лоше памћење кажу, разлика у животном стандарду у тадашњој СФРЈ и земљама Запада је у оно време била огромна, много већа него данас. Прелазак границе је представљао културни шок, док су данас разлике једва видљиве: ово је како живот у Европи отприлике изгледа.

Друштво јесте било статично, и у том смислу предвидљивије и сигурније. Губитком државне идеологије створио се вредносни вакуум, а некад заједничке премисе о друштву и свету су замењене супротстављеним визијама и огромним спектром мишљења. Као и свуда у свету, проток људи и информација доводи до фрагментације и поларизације друштава. Али то је цена драстичног повећања слободе мишљења и удруживања, а не доказ да права слобода не постоји јер су сви медији под притиском једне те исте чизме.

Стара клетва „да бог да имао, па немао” потврђује психолошку истину да осећај губитка или назадовања води у много гору малодушност и апатију него саме препреке и искушења. И ја сам у суштини носталгичар и на емотивном нивоу разумем оне који се са сетом присећају једног прошлог и неповратног времена. Али меланхоличне ретроспекције типа „све је исто, ако не и горе”, не само да не одговарају истини него убијају вољу која је услов сваког бољитка.

доктор психологије