Насиље се исплати

Докле ћемо бити сведоци и жртве насиља? Одговор је једноставан: све док се насиље исплати!

На жалост, насиље обично схватамо само у ужем смислу. А њега, у различитим облицима испољавања, има свуда око нас.

У противном, не би било хулигана. А њих има и у фотељама, само што своје хулиганство ту испољавају другачијом врстом насиља. Не би било ни организованог криминала, ни неорганизованог.

Ови што су обрукали Србију у Ђенови расли су ту, крај нас. Гледали су како насиље побеђује од цртаних филмова до стварног живота: физичко, ментално, психолошко, финансијско, војно, економско... Побеђује насиље и у култури, и над језиком, и над моралом, побеђује и обичаје... Побеђује у облачењу, у музици, у навијању...

И медији су поклекли пред тим. У њима насиље има загарантовано место: од џепарења до отимања фирми, од непристојног навијања до уличних нереда. За кич било које врсте и плиткоумна ћаскања држимо да су тиражни, гледани, слушани... Али, што би медији бринули о васпитању, кад су од тога готово и школе дигле руке?

Није важно шта се оглашава. Важно је да се плати. Не занима нас каква се забава нуди младима. То је ствар онога ко је и нуди. Не згражамо се што дојучерашње девијације постају врлине. Такво је време дошло.

Уместо да питамо шта су гледаоци видели за своје паре, ми, спортски новинари, приговарамо публици да није довољно подржала своју екипу.

Уместо да клубови моле гледаоце да аплаудирају добрим потезима играча и једног и другог тима, они имају пред очима само бодове и да циљ оправдава средство.

Незаобилазни део у извештајима с утакмица је навијање. Простор посвећен самој игри је све мањи, а све већи ономе што се догађало на трибинама. Лудница, хаос и сличне речи су почеле да добијају позитивно значење.

Социолози, психолози, психијатри не покушавају да се суоче с вођама хулигана пред јавношћу и да докажу да је наука моћна. Али, зато држе предавања пред онима који нису хулигани, што је као да се непушачима прича колико је штетан дуван.

Све пребацујемо на државу. А у деловању те гломазне машинерије учествују влада, скупштина, полиција, тужилаштво, суд... И свако од њих проблем види на свој начин. Па партијски интереси... И све тако до адвоката, који, у зависности од тога ко га је ангажовао, може, рецимо, убицу и да окривљује, а и да га брани.

И, што је најгоре, свако одговорност пребацује на другог. А списак је дугачак и на њему може да буде и нешто конкретно, на пример породица, а и крајње апстрактно, као што је друштво.

Сада је с правом постављено питање откуд хулиганима новац за одлазак у Ђенову, куповину карата, боравак, набављање бакљи и осталих навијачких „реквизита”. Али, право питање је докле ће за сваки „вечити дерби” у фудбалу или кошарци Београд да буде у својеврсном опсадном стању.

Зашто смо се привикли на то? Зато што паметнији попушта. Зато што је блудни син дражи од остале деце. Зато што се не исплати бити нормалан.