Буђење пролећа и јесењи дан

Одрасли у „Буђењу пролећа” су опасни.

То су типични ауторитарни људи, љигави и бесвесни зомбији према онима који су изнад њих, и ускогруди, неинвентивни тирани за све друге који су испод. Зомбији усмеравају сва своја размишљања ка онима изнад себе, битишући у духовном свету у којем уздижу своје господаре или их потајно оптужују због малициозности и девијантности. Ако господари издају налог да они испод њих треба да буду експлоатисани и уклоњени, зомбији извршавају наређења, а једноставне, бруталне чињенице експлоатације се игноришу.

Такве личности су слуге фашизма. Оне омогућавају ратове и њихова су средства, ако не и узроци. Ти исти зомби-тирани, уништавају и злостављају своју децу. Понос и стид њихове деце постају једно, зато што страх паралише акцију. Зло постаје метафизичко и због тога тражи да буде уништавано.

Убиство и самоубиство деце у „Буђењу пролећа” шокира. А шта је са онима који преживљавају?

Многи млади људи у „Буђењу пролећа” већ су као и њихови родитељи, опијени истим егоизмом, наоружани готово истом бруталношћу и безобзирношћу. Можда не баш сасвим истом, јер њихови бурни, еросом снажно прожети нагони још увек нису прекривени лажном моралношћу. Ако поставимо драму у време пред Први светски рат, сви ти дечаци, поносно и храбро ишли су у ровове и умирали, са истим посвећењем са којим су учили у школи и били награђивани добрим оценама. Образовање у тако (не)освешћеном друштву, није припрема за живот, већ за смрт.

Драма „Буђење пролећа”, нажалост, није застарела.

Она данас постаје много ближа, снажнија и значајнија, како армије постају моћније и јаче, како наше школе, затвори и бомбе бивају све веће, а начини за успостављање дисциплине све разуђенији и контроверзнији. Циљ образовања, како је постављен у овој драми,јестеда обесхрабри и не дозволи младима да постављају питања. То је, такође, основа потрошачког друштва. Трошите и не питајте шта, или где, или зашто, или било шта, увек захтевајући још више. Може се учинити како постоји велика разлика између Ведекиндовог друштва и нашег. Техника је веома напредовала и изменила слику спољашњег света. То је утицало на лакоћу и елеганцију којимаје могуће заменити огољену силу стално растућим конзумерским захтевима. И, што је спољашњост гламурознија, унутрашњост је све празнија и безличнија. А у њој: растућа патња, усамљеност и бол. И универзалност процеса одрастања и умирања. Неумољиво иста и неодложна, у сваком времену и друштву. Само мало бржа, на штету пролећа која се буде у двадесетпрвом веку.  

Многа деца су научена лажима. Речено им је да живе у демократији, да живот има значење и циљ, да се њихова дела рачунају и да због тога треба да пазе шта раде. Али, деца која иду у неугледне школе и проводе животе по сивим, ружним предграђима у мрачној сенци великих и блиставих градова, не желе образовање које им се нуди. Приче из Старог Рима их не занимају. Застарео образовни систем који је у колапсу, компулзивно учи децу мртвој култури, мртвој религији и мртвим друштвеним митовима. А деца и млади могу одрастати, живети и трајати само ако су им образовање и култура, заједно са родитељством, чврста потпора. Овде и сада, родитељство је изгубљено, а култура „изван закона” најдоступнија је и најприхватљивија, јер за тили час ослобађа неподношљиве беспомоћности. То је култура насиља, једина широм отворена, моћна и бесплатна, која води  још већем насиљу којим смо преплављени. Култура „изван закона” отпорна и брза, буја попут корова и упозорава да живимо у друштву у којем деца боље процењују реалност од одраслих. Може ли се у таквом времену уопште пробудити пролеће, или је све само кишни, јесењи дан који најављује пустош оштре зиме?

Свет је на прагу растуће технолошке кризе и много веће политичке несигурности. Тржишна технологија прогресивно уништава материјалне ресурсе, стимулише потрошачку похлепу и разара социјалну основу. Под императивом сталног награђивања, даје обећања која у времену кризе нису одржива. То покреће све већу агресију и страх. Напредак кородира у кризи, успех постаје деструктиван колико и неуспех. Насиље се поново рађа.

На делу је црни рат. Он није исписан на небу, већ лагано избија из земље, стварајући облак у којем вребају економске пропасти и пиратерија банкара, еколошка катастрофа, фанатизам и терор, као и мржња према демократији и различитости. Црни рат се води око прошлости и сам по себи живи прошлост – говори њеним језиком и жели да установи њене институције. Бреме прошлости гуши садашњост и онеспокојава будућност.

Када је Ведекинд писао „Буђење пролећа”, он није знао да се његов свет суочава са катастрофом. Ми знамо да наш свет управо то чини.

Небојша Брадић

---------------------------------------

Стивен Стејтер

„Don’t do Sadness“

(сонг из мјузикла “Буђење пролећа”)

Како је

Тај мали лептир

Пролазан...

Он лети око нас

И ништа не осећа...

Исто тако желим ја

Да живим дан,

Да успоравам крај реке,

На небо одлетим...

Ил’ можда,

Да будем ветар мали,

Пролећни.

Да пролазим кроз све,

А затим побегнем...

Са прашином у устима,

Ал’ нико не мора да зна...

Као туга

Што се сакрива...

И сад знај,

Ја тугу не осећам!

Никако, никада

У животу ми не треба,

То другима припада...

Тугу не осећам!

Када вратим све,

Шта преостаје?

Живот готов је...

Да л’ да им кажем?

Можда не....

Само одем

То је све...

Препев:  Ивана Димић и Владимир Пејковић