Добродошла проводаџика

Откад је телевизије – свет је велико село. Све му дође преко плота па може лепо да се види. Згодно је за оговарање или за опонашање. Подстиче завист или самозадовољство. Изазива непријатељство или симпатије...

Тако створен заједнички простор телевизија и уједначује, униформише га. Стога није лако разлучити шта је где створено а шта увезено, шта је локално а шта глобално, шта је оригинал а шта реплика.

Кад овамо стигне ТВ сигнал са европских упоредника и меридијана, слика намах делује познато. Баш ових дана у побуни против неких одлука својих власти демонстранти у Атини и у Паризу прибегавају насиљу. Полиција их растерује шмрковима и сузавцем. При том се рушење. паљење, ударање... подразумевају. Из Чешке и Русије извештавало се недавно о нападима скинхедса на Роме. Подсећања на прве параде поноса по Европи показују да су их противници физички нападали. Родоначелници дивљачних фаланги које шире страх и трепет унаоколо били су британски фудбалски навијачи.

Па што да се овде за побројаним заостаје?!

Горку шалу на страну.

У том великом свету има и много добрих ствари и примера за углед. Али има тога и у нашем малом селу, односно у селима Србије. Тамошњем животу мирном и радином, људима часним и племенитим, дражима и мукама њихових дана (и ноћи) телевизије још добрано руралне Србије врло се мало баве. Отуд је нова серије Прве много више од још једног ријалитија и сушта супротност извештаченој и упростаченој верзији сеоске свакодневице у прокаженој „Фарми”.

Главни циљ серије „Ожени се, домаћине” јесте да помогне већ времешним пољопривредницима да стекну жену и заснују породицу, да својој души нађу сапутницу, својој кући газдарицу, те свом имању наследнике. Али далеко од тога да је у питању пуко телевизијско проводаџисање. Реч је о проргаму пуном документаризма који открива и приказује непатворене слике стварности, крајеве, људе, занимања, послове, социјалне, привредне, културне прилике. Захваљујући једноставности, искрености и срдачности у опхођењу, природности у понашању глумице-водитељке Тијане Чуровић, тако у сусретима с њом делују и њени саговорници из Прањана, Бајмока, Кушића...

Тиме се овај програм придружује оној групи смислених, друштвено корисних и емотивно богатих ријалитија у којој су већ серије „Време је за бебе” и „48 сати свадба”. Шта више и шта боље може да се учини за Србију опхрвану егзистенцијалном несигурношћу, угрожену вредносном дезоријентацијом, измучену транзиционим губицима, притиснуту белом кугом него да се појединци храбре на љубав, брак, рађање, породичну слогу као оно за шта човек може и мора да се избори сам.

 Онда ће се и држава осећати обавезнијом да за њега учини то за шта је одговорна.