НОВЕ ПОРУКЕ ИЗ СТАРОГ МИНХЕНА

Много тога почело је у срцу Баварске, а после говора руског председника неки се данас питају да ли је у Минхену обновљен хладни рат.

Владимир Путин оптужио је администрацију Џорџа В. Буша да провоцира нову нуклеарну трку у наоружању, да поткопава међународне институције, да траљавим вођењем рата у Ираку дестабилизује Блиски исток, да није испунила обећања, да не одустаје од покушаја НАТО заокружења Русије, да је њена жеља за свеопштом доминацијом покварила односе Москве и Вашингтона.

Овакав опис стања ствари одјекнуо је као сензација. Пореде га са говором Винстона Черчила у Фултону којим је отворен хладни рат. "Шта је једнополарни свет? Без обзира на то колико покушавали да улепшамо овај термин, он значи један једини центар моћи, један једини центар силе, један једини центар одлучивања. Ово је свет једног господара, једног владара", рекао је Путин упозоравајући да то нема везе са демократијом већ искључиво са неограниченом употребом силе у међународним односима, а та "војна сила" не да ништа није разрешила, већ је повећала нестабилност и из конфликта у конфликт гура свет у амбис.

Пошто месецима слуша америчке критике како он и бивши кадрови КГБ-а ауторитарно преузимају Русију под своје не дозвољавајући јој да се демократизује, шеф Кремља скинуо је дипломатске рукавице па отуда питање: да ли Путин своју омиљену струњачу за џудо разастире за глобални дуел.

Када је 1989. срушен Берлински зид и, још више, када се растурио Совјетски Савез, многи су у усхићењу веровали да је са антагонизмима готово. Америка је победила, остали су изгубили. Наивно су помислили да су ривалитети тиме укинути. Никада нисам купио ту теорију. Велики су увек међусобно сумњичави, чак и када делују хармонично. То је у природи величине и моћи.

Зато ми је, откако је настао, униполарни политички свет деловао анахроно. У супротности са законима природе, од магнетизма до електрицитета, па и од саме Земље која има два пола. Друго је питање да ли два или више полова по аутоматизму подразумевају сукоб, магнетни удар, електрично варничење, хладни или врући рат?

Пре пет година, Буш је говорио да је Путин човек коме се може веровати. Ако се данас говори о повратку хладног рата, ко је кога ту изневерио?

Американац је међувреме попунио ратом против тероризма сведеног на проблематично право глобалне одмазде, агресивном промоцијом његовог модела демократије и рекордним давањима за армију. Рус се смешио срећан што му Бушов интервенционизам пуни џепове петро-доларима које је искористио да ојача државу.

Русија се, цедили су многи кроз зубе, под Путином стабилизовала (захваљујући нафти, а не здравој тржишној економији, обавезна је фуснота), али је постала уочљиво мање демократска. Реторички напади последњих месеци све су учесталији. Демонизација Русије па демонизација Ирана. Све ме неодољиво подсећа на демонизацију Ирака после оног 11. септембра.

У време прошлогодишњег самита Г-8 у "Санкт Путинбургу", Запад је појачао критике руског председника због "повратка ауторитарности", рата у Чеченији, подршке иранском нуклеарном програму, хапшења нафтног олигарха Михаила Ходорковског. Буш је чак позиван да бојкотује окупљање групације најмоћнијих индустрија света у коју је Русија 1998. примљена на основу помало недореченог статуса: демократизујуће, али и даље потенцијално претеће бивше суперсиле.

Да ли је Русија партнер коме се може веровати, све гласније су се питали западни скептици. Да ли треба успоставити границе толеранције и "руском медведу" омеђити простор кретања?

Под баражима критика Русија није говорила о повратку хладног рата. Куповала је време. Сада, економски и војно оснажена, поручује да није за конфронтацију и наметање своје воље али прецизира: Москва неће подржати светске акције ако није консултована, ако не да сагласност а свакако не за оне које би јој биле наметнуте.

Путинов говор у Минхену удара на односе са САД из Јељциновог времена, али зар то већ није учинио амерички потпредседник? Дик Чејни сигурно није случајно испустио реч "партнер" на последњем самиту НАТО у Риги када је, говорећи о Русији, рекао да ће она то постати тек када буде делила вредности западне демократије.

Владимир не би да га Дик учи демократији. Проценио је да је довољно јак да ствари назива правим именом. Хладноратовску реторику је пре њега у оптицај убацио секретар за одбрану Роберт Гејтс када је недавно у Конгресу отворено рекао да је Русија, заједно са Кином, Ираном и Северном Корејом, на листи потенцијалних америчких циљева.

Буш у својој интерпретацији демократије не допушта противљења. Мора да је био згранут када је министар одбране Сергеј Иванов, један од двојице могућих Путинових наследника, обелоданио план о драстичном повећавању броја балистичких ракета, нуклеарних подморница и носача авиона. У Вашингтону су скочили на ноге заборављајући да је Пентагон за буџетску годину која се завршава септембра 2008. тражио 716,5 милијарди долара – насупрот 31 милијарде колико ће Русија потрошити ове године.

Ако је Русија пре неколико година повукла антиракетне инсталације са Кубе, да ли сада треба да скрштених руку седи и посматра како се америчке радарске станице распоређују по Чешкој и Пољској. Како да поверује уверавањима Вашингтона да су намењене Ирану када је домет њиховог праћења 4.500 километара а Иран, зна се, нема интерконтиненталне пројектиле?

Не ради се само о ракетама. Стратешки односи Русије и Запада саплићу се о разне препреке. Од Газпрома и енергетске зависности ЕУ, до затезања конопца око Косова.

Зашто би, уосталом, Путин веровао Бушу. Шта се од онога што је Американац причао током последњих шест година показало као истина? Нису то параноидне фантазије бившег шпијуна већ Realpolitik

Шта је хладни рат? Када га САД прогласе јер Русија не верује и до краја се не придржава прописане рецептуре јединог демократског фармацеута? Како треба да изгледају односи партнера? Један да командује, други да слуша? Пошто оснажена Русија то после седам година Путинове ере одбија, поново постаје баук, на корак до страшила из совјетских времена.

Сенaтoр Џозеф Либерман Путинове коментаре назива "провокативним" и каже да оптужбе да САД "желе једнополарни свет или да поступају унилатерално једноставно не почивају на чињеницама". Занимљиво. Нека онда Буш и његови неоконзервативци, без трикова, објасне зашто тако драстично пада рејтинг САД у свету? Зашто је "лидера слободног света" прозвао и доскорашњи генерални секретар УН?

Ако је Минхен 1938, у време капитуланства Невила Чемберлена пред Хитлером био симбол политичке слабости и трулих компромиса, онда је Минхен 2007. његов антипод захваљујући Путину који је дао до знања да неће попуштати пред притисцима.