Незадовољство вуче удесно

У целом свету постоји велика криза поверења грађана у власти. Од Америке до Француске то неповерење и незадовољство све више се исказује кроз велике митинге и демонстрације. Једноставно, грађани губе стрпљење са политичарима и с њиховим обећањима. Глобална економска криза служи да само још више притисне грађане и мотивише их да траже решења за своје проблеме кроз радикалније опције, попут улице и нових грађанских покрета као што је ,,странка чаја” (,,Теа pаrty”) у Америци. У суштини, ова криза је у великој мери и криза легитимитета власти и политичких елита.

Већина грађана у Америци је гајила велике наде да председник Обама означава неки нови пут који представља раскид са традиционалном политиком сукобљавања двеју странака, Демократске и Републиканске. Они су очекивали да ће Обама стварно да реформише политички систем који већ дуже време лоше функционише и који је поделио земљу на ,,плаве” (демократе) и ,,црвене” (републиканце) и увео је у озбиљан период нестабилности и стагнације. Обама је представљао наду да ствари могу да се помере с мртве тачке и обични људи су у овоме видели најбољу шансу да им се побољша живот. Комбинација економске кризе која и даље траје, ратова у Авганистану и Ираку и неодговорности политичке елите у великој мери је разбила ове наде и допринела да грађани сада траже решења ван политичког естаблишмента.

Демократи су се донедавно тешили да ће ,,странка чаја” само ослабити њихове републиканске противнике, јер овај покрет је већином десничарски и њима је било тешко да предвиде да ће и њихови гласачи, а много значајније и неопредељени бирачи, такође да прихвате овај покрет. Демократи су погрешно проценили дубину незадовољства обичних грађана. Једноставно, то незадовољство у суштини вуче већину удесно према много конзервативнијој и традиционалној политици у вези са америчком верзијом национализма.

Ово није јединствен случај у данашњем свету. У Европи видимо да десница јача, а да истовремено грађани све више исказују неповерење у своје политичаре и политичке системе. Све ово подстиче озбиљне расправе о стању демократије у целом свету, намећући питање да ли је демократију уопште могуће изградити када је друштво дубоко подељено, када политичка елита има мало кредибилитета (и све мање легитимитета) и када грађани губе стрпљене и уверење да тај систем може да решава њихове најосновније проблеме.

Иако многи аналитичари и политиколози тврде да је садашња криза демократије у суштини криза капитализма и да ће, чим економски раст поново крене у главним економијама света, да се смире страсти и око демократије, ја не делим овај оптимизам. Једноставно, садашња криза је много озбиљнија. Њен узрок је само једним делом економски, али још већи узрок је то што се демократија све више своди на недемократско понашање власти. Све више се доносе одлуке или преко уредаба или договора политичке елите, често мимо устава, закона и демократске дебате и консензуса. Све ово показује да власти у суштини немају поверења у обичне грађане, а још мање у темеље демократије. Власти се плаше демократије јер су уверене да су грађани незрели да одлучују о најважнијим питањима и због тога покушавају да их заобилазе у сваком одлучивању. То се најбоље види у самој ЕУ, чији се високи функционери сада не именују јавно и без гласања, а устав се доноси кроз договор истих политичких елита. Додатни фактор који прети демократији је уверење политичких елита, одавно на десници, а сад све више и на левици, да грађанима не треба превише давати слободу да би сачували и спасили демократију и државу, а наравно и њихову власт и кредибилитет. Тако да су сад најјаче оружје у борби за демократију: страх, забране (говора, организација и протеста), нетолеранција (других мишљења и критика) и селективна ускраћивања грађанских и личних слобода. Другим речима, демократија се брани недемократским методама а ову одбрану предводи једна мањина – политичка елита која је брани од већине састављене од такозваних друштвених губитника, у суштини обичних грађана.

Томас Џеферсон је због уверења да је елита по природи ,,непријатељ” и највећа претња демократији предложио да се ,,дрво слободе мора повремено освежавати крвљу патриота и тирана”. Данас је оваква изјава за осуду и повод за забрану организације која то заступа. Али ипак тешко је избећи закључак да је свет склизнуо у неку врсту грађанске побуне. Да ли ће се ово претворити у револуцију зависи од два фактора – да ли демократија може да се одбрани недемократским методима и силом и да ли је одбрана власти одбрана демократије. Плашим се да су одговори на ова питања лоши за све нас и да ће се тренутна криза демократије само продужавати и продубљивати баш због тога што не постоји воља да се искрено расправља о свему овоме.