Лекари на две столице

Ако од лекара може нешто да се научи, а није у вези са медицином и лечењем, то је да се „државне јасле” не напуштају. Док нису од министра здравља издејствовали укидање, иначе од почетка оспораване одлуке о увођењу допунског рада у здравству – који је требало да буде ограничен, контролисан и опорезован – духови у здравству се нису смирили. И, ево, промене се налазе у скупштинској процедури, па ће по свој прилици од Нове године, све бити као што је било. Толика халабука, говоранција, округли столови, емисије и – после две године смо на истом!

Иза ове идеје залегао је министар здравља Томица Милосављевић. Крах иницијативе не сматра својом грешком: „У транзицији није необично да се одлуке које не дају жељени ефекат измене”.

Лекар који ради у некој државној установи више неће морати од директора своје матичне државне установе, која му обезбеђује сигурну плату, стаж и здравствено осигурање, да тражи одобрење да у своје слободно време, поподне или увече, ради у некој приватној ординацији колико хоће и када хоће.

Нема више ни фамозне поделе на наставнике медицинских факултета и лекаре без титула, где су први имали потпуно одрешене руке да као консултанти раде, читај „седе на две сточице”, (могли би и на 10 столица ако су довољно тражени), док су обични лекари морали да „поделе радно време”, како је то рогобатно законским решењима испланирано. Радно време у целој Србији једва је „поделило” између 300 и 400 лекара, а много већи број био је оних који су кришом и даље наставили да раде у приватним ординацијама. Ова подела је у многим клиникама унела само „злу крв” и свађе, а системског решења и даље нема. Оно што нема нигде у развијеној Европи, има у Србији: лекар може да ради истовремено у државној и у приватној служби, од ујутро до увече. Колико ће савесно радити са пацијентима који им стижу са здравственом књижицом, а колико са онима који долазе са кешом?  

Са системом који остаје на снази, грађани ће због ограничења у систему здравственог осигурања, морати да плаћа исту здравствену услугу и даље два пута, уколико жели да у приватној ординацији добије детаљнији преглед код одређеног лекара без чекања и нервирања.

Међу лекарима нико не напушта државни посао. Протестују углас: Плате су мале, услови страшни и „недостојни пацијената“, дежурства ноћу и викендом исцрпљујућа, али упорно седе на свом радном месту у државној установи. Само у Београду је отворено неколико велелепних приватних болничких клиника, хируршких центара с врхунским салама и опремом, али у њима као главни хирурзи и лекари раде – пензионери. Тек понеки анестезиолог је прихватио да радну књижицу из државне установе пребаци у приватну здравствену установу. Што је сигурно, сигурно је.