Није поштено, али...

Сви сте већ, рачунам, чули за најновији политички смехотрес: Љајићу, већ на првој седници скупштине у Косовској Митровици, пребегла два одборника у опозицију. ,,Мало је рећи да сам шокиран!”, вајка се Љајић и ја га разумем. Бивала сам и ја наивна у животу. Додуше нисам била у челу државе, ако ми је то нека олакшавајућа околност, али наивност, као такву, могу да схватим. Зато политички коментатори имају увек право објашњење за све. Каже један из тог необичног соја овако: ,,То што су урадили чланови СДПС-а није часно и морално али политички је оправдано”. Ту смо дакле! Постоји, значи, теоретска могућност да нешто буде политички оправдано иако није часно и морално. Мени ово личи на један савршен алиби који, одсад па убудуће, може вечно да важи, како за политику, тако и шире. Драги, није часно и поштено што те варам, али је медицински оправдано. Извините господине, није часно и поштено што вам крадем новчаник, али је финансијски оправдано. Да није онај сироти Макијавели истрошен више од Монализе, сад бих га поменула, али нећу. Није ни часно ни поштено, али је колумнистички оправдано.

Част је, каже Шопенхауер, објективно гледано, мишљење других о нама, а субјективно гледано, наш страх од тог мишљења. Закључујем да Шопенхауер нема појма. Наш страх од мишљења других о нама битан је само онолико колико је битан тај други. У супротном, потпуно нам је небитно. Барем тако стоје ствари кад су политички аналитичари у питању.

Ако се о нечему на Балкану у последњих сто година причало, онда се причало о части и моралу. Свако појединачно ће вам се заклети да је све у свом животу радио вођен личним моралом и личним осећањем части. Све док се нису појавили спонзори. И ето колебања. Певачи, лепе девојке, фудбалери, новинари, политичари, универзитетски професори и студенти, лекари, судије, књижевни критичари, издавачи, писци, сви они и још многи којих се не могу сетити, у потрази су за великодушним спонзором који ће им дати добар и надасве оправдан разлог зашто би нешто што је било часно и поштено постало бесмислено. Не знамо ко је то први урадио, ни кад је све то почело, али сви заједно, овако часни и морални, убеђени смо да тога пре није било. Бар не оволико. А можда је и било, само није било политичких аналитичара који ће целу ствар да аминују и прогласе је политички оправданом.

Живот нам, на почетку овог века, полако објашњава најмодернију чињеницу са којом изгледа треба да научимо да живимо: свака ствар има своју цену. Ни лепота ни здравље ни љубав више нису ствар среће и усуда, а о каријери да и не говоримо. Памет, сама по себи, не значи вам ништа, то знају и деца у вртићу и зато се нико и не труди да буде паметан већ да се добро снађе, ма шта то значило, а знамо шта значи. Посланик или одборник који се добро снађе сутра ће се из оне клупе преко пута смејати својим дојучерашњим колегама, неснађеним и старомодним, онима који још верују да част и поштење имају неког смисла. И тако док се и они не снађу. Па кад се сви некако снађу, лидер партије ће такође да се снађе и да направи нову партију, а ни ми нећемо бити наивни, па ћемо се снаћи гласајући за оног ко ће сутра да нам запосли жену или сина, јер, знате већ, није то можда часно ни морално, али родитељски је оправдано.

Некад је овако било: кад нешто забрљаш и не одеш у школу, родитељ ти напише оправдање па га носиш наставнику. Данас људи сами себи пишу оправдања. У томе је сва разлика. Понекад ми се чини да би ствар могла да се поправи врло једноставно: треба вратити институцију оправдања. Требало би да се зна ко има право да их пише. А ти неки, ако се ја питам, никако не би смели да буду политички аналитичари, који још себе воле да зову и добрим познаваоцима прилика.