Октобар , месец за сузе радоснице

Њему је, истиче, у кретању кроз живот, најважнија идеја да се бори за бољу Србију, као и да, иза њега, једног дана, остану резултати таквог рада!

Слободан Хомен, државни секретар Министарства правде, рођен је 19. априла 1972. године у Београду, у браку Душанке, адвоката и Боривоја, инжињера.

Дипломирани је правник.

Политички се ангажовао 1996. године кад је био председник Главног одбора Студентског протеста. Крајем деведесетих био је један од оснивача покрета „Отпор“, а сад је функционер Демократске странке.

У браку са Миленом има кћерку која је рођена 27. октобра, на дан кад је вођен овај разговор!

Ко Вам је био узор у одрастању...

Поштено говорећи неки стални узор у мом одрастању није постојао. Постојале су разне личности из области историје, науке, политике и спорта којима сам се дивио, али су то све били периодични идоли. Једини константни узори, колико год то звучало стереотипно, били су ми родитељи. А желео сам да будем археолог. И сад обожавам историју.

...ко у спорту..,

Нисам неки пасионирани спортиста. Ипак, постоје неоспорне легенде спорта, као што је бразилски фудбалер Пеле. Кроз одрастање ме је пратила прича старијих да га нико никада неће надмашити. Е, када је неко тако славан и цењен не може да вам, макар подсвесно, не буде узор. Активно сам се бавио скијањем, и био сам, у пионирској конкуренцији други у Србији. А сад кад год имам времена и прилике скијам, пливам, роним...

...ко у бављењу адвокатуром...

Био ми је то деда по мајци Слободан Суботић који је 1934. године основао адвокатску канцеларију у Београду која и сад ради! Води је моја сестра Јелена. Ја сам имао три године када је он умро, тако да су ми узор биле приче о њему које сам чуо од чланова породице. Деда је био бранилац на суђењу Дражи Михајловићу, и због тога је седам година провео у затвору! То је било време кад због идеје неко није могао да се бави својим послом. Срећом, данас није тако.

 ... а ко при уласку у политику?

Искрено, мој мотив да уђем у политику је био да срушим режим оног који је, нажалост, био узор многима у Србији, а који је завео такво диктаторско идолопоклонство, да људи нису били свесни колико лоше живе и колико им држава пропада. У политику  нисам ушао због узора, већ да бих срушио лошег идола Слободана Милошевића. После тога, у том револуционарном периоду, наравно да ми је узор био енергични Зоран Ђинђић који је своју љубав према нашој земљи платио највећом могућом ценом. Сад изузетно поштујем умерену и државничку политику Бориса Тадића.

Шта су све Ваши поседовали у Београду?

Моја породица је имала неколико кућа у центру Београда, код кафене „Лондон“. И то није било све... Ипак, не осећам се нимало носталгично кад пролазим поред здања своје породице. Али, с друге стране осећам се поносно. Јер, моји су стекли и оставили велику имовину иза себе.

Да ли се надате закону о реституцији?

Закон о враћању одузете имовине власницима се мора донети! То је један од закона који се тичу заштите људских права. Али, ако ме питате да ли се надам враћању породичне имовине мој одговор је: Сматрам да и сами морамо да се докажемо у животу као што су то учинили моји преци. И спреман сам да радим, без обзира на наслеђе.

Колико сте везани за Боку?

Ја сам пре свега везан за Србију, односно Београд, где сам и рођен Иако сам имао много понуда после 2000. године за рад у иностранство, никада се нисам двоумио да ли да останем овде. Према Боки имам посебан емотиван однос. Мислим да је то најлепши и историјски највреднији део јадранске обале. Имамо породичну кућу у Котору, једно прелепо здање, где се током лета одржавају изложбе...

Како доживљавате ове који руше Београд?

Као вандале, који не желе добро свом граду и својој земљи. Као групи инструисаних младих људи несвесних штете коју наносе, као и последица које ће лично сносити. Јер, дефинитивно, њих не видим као неки идеолошки покрет.

Да ли сте, као „отпораш“, отворили све „карте“ свог незадовољства?

Није то било моје лично незадовољство, већ гнев велике већине грађана. И данас гледам на оне бунтовничке дане и на саборце као на оно што је било. А била је то борба за свргавање диктаторског режима, борба за излазак Србије из изолације и борба за слободне изборе и демократију. Без обзира где је ко сад сви смо дали свој максимум.

Колико њих је на функцијама?

На државним свега неколико. Неки су народни посланици, неки су врло успешни у приватном бизнису, а појединци су остали у невладином сектору... Све су то вредни људи и пријатељи без обзира да ли се и у којој странци налазе.

 А да ли би сваког од њих могли да погледате у очи и кажете да нисте издали идеале?

Наравно. И спреман сам да издржим сваку критику, прихватим сугестију...

Какав однос имате према Милошевићевим кадровима?

Немам никакав емотиван однос. Ако смо заједно у истом послу, онда би требало да га одрадимо како ваља, због грађана и државе. Немам проблем да им поручим да треба да знају да се оно време пре 2000. године никада неће вратити.

Зашто сте скинули минђушу?

Сматрам да је то приватна ствар. Не носим је када сам на послу, на састанцима....

Колико накит мушкарца има везе са озбиљношћу?

Онај ко цени неког на основу тога шта носи, а не шта говори и како делује, сам је неозбиљан.

Чему ћете учити кћерку?

Покушаћу да је учим правим вредностима и врлинама, јер је живот изузетно брз, а искушења велика.

Шта Вас још окупира?

Колекционар сам одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије, као и књига историјског садржаја.

Како налазите свој мир?

Уз необавезну кафу са старим пријатељима које политика не занима.

Где сте били најсрећнији?

На Тргу Републике 6. октобра 2000 године када је преко разгласа објављена коначна победа ДОС-а. Стајао сам, са грађанима, насупрот оног дела бине где су били лидери. И осетио сам шта значи када крену сузе радоснице. И, нараввно, 27. октобра ове године, када сам добио кћеркицу. Изгледа да ми је октобар срећан месец.

Коју музику волите?

Дању слушам лагани домаћи и страни рок, док у кафанама поштујем добру стару народну музику.

Које Вам је омиљено путовање?

Оно на коме још нисам био. Увек сам маштао о пацифичким острвима. Желим да верујем да ће ми се ова чежња остварити.

Шта не волите у својој појави?

Вечну борбу са килограмима, у којој неки пут победим ја, а неки пут то учини чоколада.

Шта је или ко највећа љубав Вашег живота?

Иако тога осећаја још нисам свестан , сигуран сам да је то мајушна девојчица која се родила у време док смо радили овај интервју. Моја ћеркица.

Ко је Ваш херој из романа?

Највише пута сам, као дете, прочитао „Господара прстенова“. Мислим чак петнаест пута!

Ко су еротичне жене?

Оне које, без обзира на своју лепоту и можда физичку атрактивност, успеју да се наметну духом као - главним атрибутом.

Који квалитет највише волите код жена?

Шарм, интелигенцију и лепоту. Најбоље је када је све то заједно.