Озбиљна криза уметности

Књига Деконструкција естетике – Увод у онтологију стваралачког чина представља озбиљну и обимну (825 стр.) научну студију у којој је професор Сретен Петровић систематизовао и синтетизовао своја претходна филозофска и естетичка сазнања. Реч је о студији која проблеме естетике као филозофске дисциплине, њену основну идеју и предмет на који се односи, сагледава са јасним полемичким и критичким интонацијама. Аутор је пише са ослонцем на досадашња истраживања, са настојањем да на почетку XXI века сабере сва пређашња искуства и постави одсудно питање: шта се десило са естетиком?

Деконструкција естетике је књига са две посебне тематске целине али обе у функцији образложења ауторског става и јединственог закључка. Први део књиге Естетика и идеологија. Мишљење и предрасуде даје преглед битних филозофскоестетичких разматрања са идеолошким предзнаком, мишљења које "одозго" сагледава свој предмет. Други део књиге Онтологија стваралачког чина разматра положај и могућност естетике данас и образлаже идеју за једну онтологију стваралачког чина.

Језик филозофије

Критика естетичке теорије и критичка естетика је уводни текст књиге у коме аутор даје објашњење појма деконструкције. Док у примарном значењу термин деконструкција подразумева деструкцију логоцентричног система западноевропске филозофије, а у теорији и уметничкој критици деструкцију традиционалних појмова и вредности, у Петровићевој студији синтагма "деконструкција естетике" има радикално супротно значење. Реч је о "оспоравању саме тезе о неопходности брисања кључне разлике између теоријског дискурса Естетике и Естетског (уметничког) као њеног предмета".

Аутор се критички одређује према сваком "омекшавању" језика филозофије и приближавању језику литературе, што има за циљ брисање разлике између естетичке теорије и уметничке праксе. Тај лингвистички обрт, против кога је, иначе, критички усмерена Петровићева Деконструкција естетике, обележио је учење многих мислилаца XX века, утичући на прекид са традицијом и девалвацију њених естетских вредности.

Разградњом рефлексивно-филозофског дискурса естетике доведена је у питање сама идеја естетике као дисциплине, а простор естетског и уметничког није постао ближи и разумљивији. Констатујући да није угрожена само идеја естетике, већ и уметност као њен предмет, Петровић пише о "кризи уметности" и њеним узроцима. Најпре, најава краја уметности у "конкретно историјском духу" (Хегел) и неуклапање духовних вредности у свет логике капитала (Маркс).

Затим, уметност у свету науке, технике и политике суочена за "заборавом сопственог Бића" (Адорно), а естетска суштино сведена на привид (Хабермас). "Дисфункционалност" уметности огледа се у самом начину њеног постојања јер, углавном, постоји као херметична форма или роба. У потрошачком друштву долази до стратегије преокретања културних и уметничких вредности да би се задовољио идеал културе маса уз минимум духовног напора (Спенсер). Најзад, уметност је стављена у службу "репресивног друштва масовних комуникација" (Маркузе).

Естетичке теорије, суочене са постојећим стањем уметности, губе свој предмет и суочавају се са сурогатима. По мишљењу Сретена Петровића на делу је естетика као критичка теорија која, у недостатку уметничких вредности, критички промишља сурогате масовне културе и њихове ванестетске садржаје. Дуго присутна "криза естетике" наводи аутора да промишља могућност опстанка естетике као чисте мисли о њој самој, о метаестетици која надилази проблеме савремене уметничке праксе. Бављење метаестетиком показало се немогућим у времену постмодерног мишљења, јер постмодернистички дух обухвата и разграђује сферу језика, смисла и мишљења самог.

У другом делу књиге Онтологији стваралачког чина моделима "конститутивне" и критичке естетике Петровић супротставља једну општу филозофију онтологије стварања, која истражује извор и суштину човекових стваралачких моћи подједнако значајних за уметност, морал или науку. Трагање за заједничким основом стваралаштва не искључује могућност сагледавања посебности самог уметничког стварања. Међутим, бављење уметношћу и питањима естетике разликује се од истраживања других врста. Подразумева емотивни однос према предмету, посебан сензибилитет за естетско и уметничко, а у сваком конкретном случају обележје аутентично личног.

Позицију онтологије стварања је могуће прихватити, али је заснивање онтолошке естетике увек довођено у питање. Суштински приговор заснивању онтолошке естетике садржан је у чињеници да су "изворност уметничког" и "дубина естетског" изван сваког сазнања и само у домену непосредног доживљаја посебне врсте.

Положај уметности

Да би јасније одредио место и положај уметности у односу на филозофију Петровић у Деконструкцији естетике посвећује посебну пажњу филозофији Карла Јасперса и његовој имплицитној критици Хајдегеровог мишљења којој се и сам придружује. Уметност и филозофија, иако различите, потичу из исте основе света, из истог Бића. Обе теже ка целини изгубљеној у савременом свету, а која се у филозофији манифестује као трагање за истином, а у уметности као "пуноћа Бића" у егзистенцији уметничког дела. Јасперсов појам Бивства појављује се у филозофији као замисао у модусу општег и уметности као егзистенције дела у модусу појединачног. За Јасперса је уметност органон филозофије јер као духовна форма чини присутним и видљивим оно што у филозофији остаје на нивоу замисли.

У складу са основним интенцијама Деконструкције естетике Петровић се позива на Јасперсову критику "злоупотребе језика". Језик, без обзира да ли је са референцијалном функцијом или ослобођен функције означавања, је онтолошки конститутивна чињеница без које није могућа онтологија стваралачког чина.

Промена парадигме и заокрет од филозофије свести ка филозофији језика имала је за последицу "разграђивање" и естетизацију филозофског језика. У поглављу Хајдегерова онто-логичка употреба језика Сретен Петровић представља Хајдегерову филозофију, критику традиционалне метафизике и, посебно, његов поглед на уметност. Хајдегеров однос према уметности и песништву Петровић критички оцењује као "антиуметнички" и без осећања за естетско.