Цео свет је позорница

"Само изгледа да сам мртав" је примарно музичка представа, чија је главна тема наличје живота Ханса Кристијана Андерсена. Представа приказује неке од пишчевих бројних опсесија и параноја, у чему није конкретнија нити аналитичнија, већ ствара универзалну слику трауматичних лутања психе.
На узаном и веома дугачком простору за игру, који може симболизовати ауторов специфичан номадски живот, четрнаесторо певача изводи a capella песме, на данском, немачком и италијанском језику. Сви су обучени у бело, и често делују као језиве утваре; са једне стране материјализују Андерсенову кошмарну подсвест, док са друге реферирају и на мотиве из његових бајки. Њихова тела формирају визуелно импресивне композиције, неку врсту кинетичких скулптура. Андерсена игра Нина Стеен која не изговара ни реч, али врло ефектно материјализује његове перманентне страхове. Њено сценско присуство је етерично, скоро бестелесно, чиме се убедљиво представља ужасан премор од тортура сопствених мисли.

"Само изгледа да сам мртав" је визуелно и музички фасцинантна представа, поетска, сновиђењска и сугестивна, веома раскошна на плану форме, посебно у смислу испитивања односа између простора и извођача, покрета и музике, светла и музике. Њен значењски план је, међутим, знатно оскуднији, али ову чињеницу не треба доживљавати као ману или пропуст, имајући у виду да је представа превасходно реализована као омаж Хансу Кристијану, инспирисан прошлогодишњим јубилејом, те је њена дефинишућа спектакуларност у том смислу оправдана и функционална.

Извођачи представе "Карго Софија-Београд" Стефана Каегија су возачи камиона из Бугарске, Венцислав и Славко, који у овој формално провокативној представи базично не глуме, већ, блиско телевизијским reality show програмима, односно документарним емисијама, говоре о својим животима, породицама, афинитетима, професионалним искуствима. Смештена у огромној унутрашњости њиховог теретног камиона, возећи се београдским улицама, публика их аудитивно и визуелно прати путем директног дигиталног преноса. Ови live прикази њихових разговора комбинују се са снимљеним видео материјалима са ранијих путовања, као и натписима о корумпираној историји транспортних компанија. Такође, "завеса" на камионском прозору, која се налази између публике и града-позорнице, у највећем делу представе је подигнута, те маргинализовани делови града, штрокаве пијаце, неугледна стоваришта и мусава пристаништа, као и случајни пролазници, са којима возачи разговарају, представљају специфичан театарски простор.

Представа "Карго Софија-Београд" може се посматрати као експериментални, хибридни театарски облик са елементима документаристичког, псеудотуристичког, едукативног представљања, чији је примарни циљ испитивање суштине театралности, односно везе између стварности и позоришта. Извођачи, дакле, примарно не глуме, али у представи има много условности, односно елемената представљачког. У неколико наврата Венцислав излази из аутобуса и говори да се налази на границама, швајцарској, аустријској, итд. У представу су укључени и певачица (Наташа Тасић), која на неколико локација у граду пева у микрофон, повезан са звучницима у аутобусу, као и човек из "Паркинг сервиса", који поред аутобуса, такође путем микрофона, говори о активностима овог предузећа. Ови "играни" детаљи усложњавају форму представе, чинећи је амбивалентнијом и провокативнијом у погледу испитивања граница театралности. У појединим тренуцима, док возачи препричавају анегдоте са пута, преко звучника се емитује раздрагано идилична инструментална музика, што је духовито јер се може схватити као средство пародирања телевизијских емисија о туризму.