Срешћемо се и у „Делта ситију”

Ваша публика је тако лако „запаљива”. Воле ме, могу то да осетим. Аплауз је увек врућ и траје. Када их чујем, не могу да одем нигде другде. Овде је магија!

Тако прича тенор Хон Ли, који већ четири године живи у Београду, запослен је у Опери Народног позоришта, а вечерас има солистички концерт у сали Београдске филхармоније. Најлепше арије из опера „Кармен”, „Вертер”, „Боеми”, „Моћ судбине” извешће са Александром Ангелов, Јасмином Трумбеташ, и Миодрагом Јовановићем, уз клавирску пратњу Ивана Јовановића.

– Трудим се да увек будем у доброј певачкој кондицији. Певач мора да влада техником, али важније је да пева срцем. Разлика између младих и старијих певача је што млади имају добар глас, али без оног квалитета који даје искуство, зато се труде да то надокнаде „драмом”, страшћу. И ја тако радим, објашњавам док певам, као да гледате филм, каже Хон Ли (34) за наш лист за који је чуо да су „новине број један у Србији”.

Како истиче, Корејци оперу не воле довољно. На концерте класичне музике долазе махом старији људи, „баке и деке”, а овде, каже, има и младих, а како је за уметника публика најважнија – он остаје овде.

Певање је студирао у Сеулу. Незадовољан начином рада, одлази у Немачку, али и тамо им је нашао ману, више пажње обраћају на музику него на глас, па је отишао у Бугарску, да би завршио у Италији. Наступајући у опери „Кармен” у Варни, упознао је нашу Александру Ангелов која га је позвала у Београд да замени једног певача који се разболео.

Прича нам шта му се свиђа у београдском начину живота.

– Волим ове људе. На Фејсбуку имам само два пријатеља из Кореје, све остало су Срби, колеге. Корејци раде по цео дан, цео живот им је само рад... А ваши људи умеју да уживају у животу, то ми се свиђа. Друго, храна. Ваша пљескавица је боља од „Мекдоналдсове”, а ту је и фантастична пуњена паприка с јогуртом, изговара Ли све ове називе на српском, и каже да му се допада што у нашем граду има пуно филмских фестивала и концерата.

– Волим овде и да шопингујем, можете ме видети у „Делта ситију” и ТЦ „Ушће”, каже.

Шта га нервира код Срба?

– Много користите речи „полако” и „сутра”. Ако имамо састанак, сви касне. Ако имам проблем, сви кажу „ок, сутра, може сутра?” И кад кажу „нема проблема”, знам да ће бити неки проблем.

Питамо га да ли се осећа сигурно на улицама нашег града.

– Чуо сам шта се десило Брису Татону и није ми свеједно. Прошле године су ми на улици пришла три ћелава момка, пљунула ме, и рекла: „Марш из ове земље!” Они нису Срби, већ хулигани, ја то знам. Али осећам се сигурно – каже Ли који је покушао да научи српски, али за сада зна само „изволите”, „колико кошта”, „300 грама свињског и телећег”…

Пошто је јединац, родитељи су га тешко пустили да оде од њих, али и поред носталгије, он објашњава:

– Недостајем им, али ја сам оперски певач. Ово је мој посао, мој сан. И они то разумеју. Били су у Београду два пута. Чујемо се преко скајпа, махнем мами да сам добро, а сваке друге, треће године одем у Кореју. Познато је да наши певачи, због малих оперских студија, одлазе у друге градове, и у сваком граду имате бар два певача из Кореје. Наш сопран број један је Су Ми Ђо, и она живи у Италији. А ја сам у Београду једини. Овде нема певача ни из Јапана, ни Кине, ни са Тајланда. Ако је неко из Азије, то сам ја! – каже Ли који је наступао у Скопљу и у Новом Саду, а волео би, каже, да пева и у „Мадленијануму”.

Жеља му је да се још уметнички развија, и да једног дана у родној Кореји отвори добар музички театар. Како у Београду живи са супругом Ми Јанг Ли, сопраном, и четворогодишњом ћеркицом која иде у српски вртић, дели са нама и своје родитељске бриге:

– Брине ме моја ћерка која још увек не зна српски и то јој је велики стрес. Једном сам је гледао шта ради у дворишту вртића, и све време је седела сама. Нико се није играо са њом. Има различито лице, очи, боју коже. Њена социјализација нам је велики проблем…

М. Сретеновић