Србија је (с)нежни врт

Ових дана, некако истовремено, појавиле су се две нове књиге Драгана Лакићевића (1954), песника, приповедача, романсијера, есејисте, великог познаваоца наше народне књижевности. Издавачка установа Епархије канадске – „Источник” објавила је његову књигу кратких прича „Штап патријарха Павла”. Иста издавачка кућа претходно је објавила Лакићевићеве књиге „Штап Светог Саве” (друго издање), „Мисли Владике Николаја” и „Мисли Преподобног оца Јустина Ћелијског”. Издавачка кућа „Партенон” из Београда, у библиотеци „Србољубље”, објавила је Лакићевићеву збирку песама „Снежни врт”.

Драган Лакићевић, аутор је збирки песама: „Између нас зима”, „Друго лице”, „Историја болести”, „Богиња из машине”, „Бог на Косову”, „Породични албум”, „Породични азбучник”, „Свеће на снегу”, „Снег пада, душо”, затим романа: „Студенград”, „Земаљски кључ”, „Четни ђаво”, „Мастермајнд”, „Анђео смрти”, „Љубавна књижица”, збирки прича: „Гуслар на хармоници” и „Лудачки рукопис”, књига за децу и омладину: „Бајка о јабуци”, „Мач кнеза Стефана”, „Принцеза и лав”, „Витез Вилине горе”, „Београдска принцеза”, „Гоца је нешто лепо”, „Робин Худ из Топчидерске шуме”…

Књига „Штап патријарха Павла” доживела је два издања, у припреми је треће?

Објашњавајући Његовом Преосвештенству епископу канадском г. Георгију зашто сам у време сахране патријарха српског морао остати код куће, рекао сам му да сам тада писао легенде о Његовој Светости, и владика ми их је убрзо затражио – издање за славу „Источника”. Књига је изашла у време Сабора СПЦ, па су неке наше владике разграбиле прво издање. Читаће их Срби по свету, највише у Канади, где постоји велика српска културна заједница… Треће издање планирано је за Сајам књига и биће проширено са двадесетак нових легенди.

Ово је књига о патријарху Павлу – обичном човеку, којег срећемо у цркви, на улици, у градском превозу, са обавезним штапом у руци?

Зато што је био обичан, наш блаженопочивши патријарх био је необичан. И ко га је једном накратко срео, чинило му се да је то трајало дуго, да је само њему нешто рекао и да му је остао као близак род – све би му поверио, па и своју душу… Кад се упокојио, схватили смо да је био узор у свему – у појединачном, и у јавном животу… У време великог повратка наших људи цркви, он је био оличење врлине и мере… У време кад његов народ и наша вера страдају и распињу се на крст мучеништва осуде, прогона и поруге – он светли својим аманетом: „Будимо људи”… „Јер шта је славније од мучеништва и шта је драгоценије од страдања за Христа” – стоји у „Житијима Светих”… И оне народне легенде о Светом Сави и о Марку Краљевићу – настале су из чуда љубави и дивљења.

С друге стране, ово је књига о патријарху Павлу – живом свецу?

Тако је. У оно време, и Јустин Ћелијски свог претходника владику Николаја Жичког и Охридског звао је живим свецем још за живота Лелићког светитеља… Павле је на престо наше Цркве дошао са косовског стуба-судилишта, подсећао на апостоле из народних прича. Његова блага реч била је и молитва и опомена… „Штап патријарха Павла” модерно је књижевно житије и песнички вид разумевања нашег првог молитвеника пред Господом.

У којој мери сте користили већ постојеће анегдоте о патријарху Павлу?

За његовог живота причало се о њему на стотине анегдота – бисера духа и мудрости овог маленог великог човека. Неко се спремао и да их сакупи… Кад се упокојио, анегдоте су се претвориле у легенде, а легенда има више духовног него световног: мудрост природним путем постане веронаука… Ја сам само продужио своје легенде о Светом Сави и о Косову… А неки сведоци, који су добро познавали патријарха Павла, сада гарантују да су и легенде које сам у већини измислио – сасвим истините.

У збирци „Снежни врт” налазе се нове песме, само неколико је објављено у Летопису Матице српске.

И у крагујевачком „Липару”… То су моје редовне песме – лирске, разне, појединачне: дистиси, катрени, сонети… После књиге „Снег пада, душо” (2004), дуго нисам ни стиха записао. Опет сам помишљао да је готово: нисам више млад… А онда, за три године, „у језику том расаднику, и ритму неког вишег склада” – „Снежни врт”.

Реч је о урбаним стиховима, свакодневним призорима из градског живота. Обично – у песми постаје – необично?

Лирски је песник највећма осетљив на сопствени живот и окружење. Оно што се дотакло моје сензибилности – нашло се у овим песмама: оквирно, највише „тачкице” Београда и Топчидера – закутак тишине који је мене усвојио јер сам и ја ту себе нашао, али има излета до Мораче и до Канаде, где је, исто, покоју ноћ ноћио мој дух: страх и трепет… Град је у поезији онда када је душа града у ткиву песме. У песми борави универзални лични град – Београд, свако његово стабло, пулс прошлости.

Ту су и песме о завичају, у које је стала читава наша историја, традиција, душа народа?

Завичај није само место где смо се родили и отхранили, него и место где доживљавамо драматична сазнања. А оно што је сазнао српски песник – о себи и свом роду, судбини и удесу – драматично је и достојно песничке форме. Отуд песма-сликовница „Кратка историја Србије”.

Посебно вас занима судбина Србије, која се нашла на ветрометини историје. Провејава нада, али су песимистички тонови снажнији?

Србија је увек на ветрометини, али нас, њену децу, изненаде нови видови „ветрометине”, цинизам и планетарна неправда према овој „земљи-башти” и њеном добром духу… Нисмо ми, дабоме, ни савршени ни безгрешни, али изненађују злочин и казна којима нас оптерећује „историја-бајка са много патуљака”… Опет, ко зна и осећа истинске вредности Србије, и ко верује у Божју правду, он мора бити оптимист… Ко воли своју земљу, он је радостан што живи у њој… За песника, Србија је исто врт. У мом случају – (с)нежни врт, завејан метафизичким снегом невине чистоте, рај из којег нас изгоне – ако је загаде, омрзну и понизе у сопственим очима и сопственом бићу.

Наслов ове песничке књиге, као и неколико претходних, асоцира на нешто бело, чисто, племенито. Време, у којем живимо, није тако?

Снег је опсесија многих песника. Тај силазак белине са неба на земљу узбуђује и оне који не помишљају на Силазак Исуса Христа… Чудесност снежне слике чини емотивну чаролију која покреће уметност, песничку можда више него ликовну… Снег има своју нежност која утиче на свако осећање – и оно танано чини још тананијим – лирском грађом… Свеколико људско смеће покрије и опере један божји снег… О времену у којем смо живели – по књигама, преводима, подухватима – чиниће се да смо живели у великом благостању и достојанству.

Зоран Радисављевић