Европејски Жефаровић

Књига "Српска уметност 1690–1740" историчарке уметности др Љиљане Стошић, недавно објављена у издању Балканолошког института САНУ, говори о једном периоду који још није свестрано проучен и свеобухватно осветљен код нас. То је време, како каже ауторка, смираја српске традиционалне уметности и истовремено прихватање нових, западноевропских уметничких схватања, односно преображај средњовековне у уметност новог века.

Период о којем говорите је период сеоба. Да ли га доживљавамо сувише романтично? Која је његова главна одлика?

– Преображај српске уметности из позног средњег у нови век неразлучив је од политичке, црквене и културне историје нашег народа између двеју великих сеоба (1690−1739), хронолошки омеђенe, у европским оквирима, турском опсадом Беча и доласком на власт аустријске царице Марије Терезије. Реч је о периоду у којем се више ратује но благује у миру: после узастопних ратова Турске против Русије, Венеције и Аустрије, долази до потписивања Карловачког (1699), Пожаревачког (1718) и Београдског мира (1739). Ратно затишје краће је од две деценије и пада у време аустријске власти над Србијом (1718−1739).

У романтичарским илузијама и сликарским визијама, прва велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем виђена је као организовани народни караван на челу са црквеним старешином на белом коњу. Међутим, егзодус није трајао једну годину већ целу деценију (1690−1699), број српских душа са почетних 30.000 нарастао је на 70.000 породица, али су из сукоба Истока и Запада Срби изашли с одређенијом идејом о стварању сопствене државе. Друга велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем IV Шакабентом трагична је бежанија с турске на аустријску територију и сазнање о сопственој кобној улози играчке у рукама великих сила.

Па ко је, онда, стожер, кључни заслужник за континуитет у традицији?

– Српска православна црква била је једини легални и легитимни власник и наследник старих задужбина из доба пре турских освајања. Њиховим обнављањем у избеглишту, северно од Саве и Дунава, желела се ојачати вера пресељеног православног живља у очуваност српског националног, верског и државотворног бића и освежити сећање на старе и непролазне вредности традиције. Идеја о континуитету није била само носталгично присећање на стару српску славу, већ и прворазредни спољнополитички аргумент о праву јединог преосталог државноправног баштиника на наслеђивање.

Коме су се у том часу могли окренути? Чији су пример организације друштвеног и културног простора могли да следе?

– Поробљен и обесправљен и као султанов, и као ћесаров, и као дуждев заточеник, српски народ је, предвођен својим верским старешинама, тражио помоћ и ослонац у најближем православном окружењу и словенској мајци-заштитници, Русији. Одбрана православне вере у најкатоличкијој, Хабзбуршкој монархији, није била могућа без отварања домаћих школа, служења ћириличним штампаријама, довођења руско-украјинских учитеља и званичног прихватања њихових књига.

Велики је, онда, подухват сачувати најбоље из средњовековне уметности и конзервативна схватања помирити са модерним?

– У духу протестантског рационализма, Циркуларним писмом одаслатим сремским протопоповима из 1743. године, српски патријарх Шакабента званично забрањује сликање и продају икона домаћих самоуких сликара, зографа, упућујући на обавезно школовање код његовог придворног сликара, кијевског мајстора Јова Василијевича. Сукоб нових и старих схватања, традиционалне и званичне, барокизоване уметности, наставља се несмањеним жаром и у наредном периоду и траје, безмало, све до данас.

Шта је у то време значила реч модерно?

– На преласку из 17. у 18. век, захваљујући немачким неимарима, бечким граверима и руским штампаним књигама, барокне или западноевропске облике прво добијају екстеријери српских цркава, бакрорези и руком писане и минијатурисане књиге. Унутрашњост српских храмова почеће да се саображава спољњем европеизованом изгледу тек у четвртој деценији 18. века, када њиховом осликавању приступе најбоље мајсторске радионице из суседних православних области и образованији српски сликари. Док грчки и влашко-српски мајстори, следбеници Давида из Селенице (Албанија) и Андреја Андрејевића (Румунија), осликавају унутрашњост храмова Драче (1735) и Враћевшнице (1737), Христофор Жефаровић, уметнички стасао на подручју балканског југа, живопише бачки манастир Бођане (1735−1737). На сценама уобличеним по правилима старе зографије – ништа више није било као некад, а на композицијама за које православна уметност дотад није знала – као да је све било препознатљиво. Не каже се узалуд да је у Бођанима рођена српска модерна уметност. У временима о којима је реч, модерно је значило по европејски.

--------------------------------------------

Страни и наши мајстори

Ко у то доба има више шансе да се искаже: домаћи или страни аутори који долазе у наше крајеве?

– Осим путујућих руско-украјинских сликара, у нашем народу познатијих као москаљи, у балканском залеђу раде левантински зографи, Грци и Цинцари, у духу однегованог православног традиционализма у којем се позновизантијски стил стапа са западноевропским бароком. У трећој и четвртој деценији 18. века иконе солунских мајстора украшавају како српске храмове у Пећи, Пешти, Иригу и Сремској Митровици тако и оне у далматинском Дрнишу и манастиру Крупи. Додатној ускомешаности страних и наших мајстора у овом периоду доприноси и влашки сликарски израз, у историји уметности познат као стил бранковеану. Осим влашких и грчких, препознатљивост овог еклектичког правца остварују и даровити сликари српског порекла.