Животно дело једног принца

Жарко Пребил припада генерацији уметника игре о којој се не пише често. Ове јесени, међутим, његово име појављује се и у неким „свежим”, лепим вестима. Прошлог месеца припала му је Награда за животно дело, коју додељује УБУС, а ускоро, у Народном позоришту, почеће са радом Студио за усавршавање балетских педагога и уметника класичне игре који ће водити мр Жарко Пребил, професор на Римској академији.

Овај рођени Сплићанин, који се школовао и каријеру започео у Загребу, својих десет најбољих играчких година провео је у Београду, где је остварио тридесетак рола. Толики је, отприлике, и број градова у свету у којима се представио са Балетом Народног позоришта чији је првак био. На тој дугој листи видимо: Париз, Берлин, Беч, Рим, Токио, Амстердам, Мадрид, Барселону, Единбург... Баш се некад добро гостовало! У неким, поменутим и непоменутим, градовима чак и више пута. Ипак, чини се да су Пребилови најкрупнији кораци у свет била његова такозвана самостална гостовања. Премда није увек био сам. Тако је први југословенски пар који је заиграо на сцени славног московског Бољшог театра био Душанка Сифниос – Жарко Пребил, она Жизела а он Алберт („Жизела”, 1962). У истом балету, и у истим ролама, неколико година касније, наступили су он и Јованка Бјегојевић на другој чувеној руској позорници – Киров (Маријински театар), у тадашњем Лењинграду (Санкт Петербург). Старија публика не памти га само као поменутог принца из „Жизеле”, већ и као Принца из „Пепељуге”, по главним улогама у „Чудесном мандарину”, „Ромеу и Јулији”, „Двобоју”... У његовој биографији је и једна играчка сезона у трупи BalletdeParis нашег Милорада Мишковића.

Међутим, познато је да век играча – на сцени – није дуг. Кад су дошле оне године кад се бира шта ћеш и куда ћеш после – кад време игре прође, Жарко Пребил изабрао је студије на чувеном московском ГИТИС-у. Та вредна диплома отварала му је многа врата на његовом даљем путу – кореографа и педагога. Главно место његовог боравка постала је Италија, али и у другим земљама он је правио нове балете, старе преносио или прерађивао. Као кореограф, на сцени Народног позоришта поставио је балете „Крцко Орашчић” и „Шопенијана”.

Педагог Пребил извео је на сцену многе играче, међу њима и Петру Конти (21), нову звезду миланске Скале. И она је Жизела, у алтернацији са далеко познатијом гошћом из Москве Светланом Захаровом. Та улога младој балерини није донела само аплаузе публике, већ и једну ласкаву критику у листу „Панорама”: „...Идеална Жизела била би – у I чину Петра Конти, у II Светлана Захарова”. За свој рад Пребил је у Италији више пута награђиван, а испод једног признања видимо и име председника републике Силвија Берлусконија. Своја знања и искуства истакнути уметник ће, од 11. новембра, преносити млађима у Балетском студију Народног позоришта покренутом у сарадњи са Министарством културе Србије.

У овим редовима само је део „животног дела” за који је награђен Жарко Пребил, човек из историје која, у његовом случају, ево, и данас траје.

М. Шеховић

-----------------------------------------------------------

Код Пребила и столови играју

Жарко Пребил је, са прекидима, 13 година провео у Русији и, са нескривеним дивљењем, сећа се оних код којих је стицао највише балетско образовање:

– Била је велика срећа имати за професоре величине какве су Николај Тарасов и Марина Семјонова. Од ње сам научио све о женској игри, о плaстици, да корацима дајем смисао... Са Тарасовим сам радио методику и логику, док је Семјонова била скулптор, као Микеланђело. Вајала је тела играча и умела и од неталентованих да направи чудо. После моје успешне премијере један критичар је написао: „Пребил чини да и столови играју”. Е, то сам од Семјонове научио. Та генијална уметница сама је изучавала сопствено тело. Пред осмоугаоним огледалом, она би стајала нага и изучавала своје мишиће и линије тела. Томе је, наравно, додавала и уметнички доживљај – прича њен бивши студент.

Марина Семјонова умрла је у јуну ове године, само два дана пре свог 102. рођендана.