Психолингвистика

Британска империја је изгубила колоније (територије) али је, наметнувши енглески језик као универзално средство споразумевања, победила у бици за душе. Обрнути пут прошао је Ноам Чомски који је почео као психолингвиста да би дошао до борца за друштвене и политичке промене. Психолингвистика није до сада заузела место које јој припада у разумевању савременог света. Њоме су се претежно бавили стручњаци за језик, а она захтева мултидисциплинарни приступ.

Неопходно је у изучавање укључити и неуропсихијатре. Кад психијатар уочи неологизам, то је реч коју разуме само схизофрени болесник, он је треба разграничити од жаргонске речи коју користи нека група, ганг и слично. То су кованице које још нису у речницима. Оне указују на динамику језика и његов развојни пут. Требало би сваких пет година писати нове речнике жаргона, јер је и то пут превазилажења вечитог проблема неспоразума међу генерацијама. Кад би језик узроковао само те неспоразуме, ни по муке. Посебни језици постали су обележје народа, а народ ко народ тежи да сачува оно што сматра својим.

Генетичари су нам показали да сви потичемо од само девет прамајки и сад хајде се сети од које од њих тераш поданике да уче матерњи језик. Ни индоевропска група језика није сложна. Сведоци смо да се пред нама одвија даље атомизирање језика. То је зато што је језик живи организам, прати еволуцију мозга, а то је незаустављив процес. Конзервативци (а ко у младости није био револуционаран а у старости конзервативан) жале због цепања свог језика од стране мањих народносних скупина. Но, та привремена победа само је увод у будући пораз. Практично то изгледа овако. Хрвати су преузели српски, али та победа носи у себи клицу пораза. Већ увелико постоји литература на далматинском и кајкавском говору. Телевизија покушава чак и преко цртаних филмова кајкавизирати Далмацију, али безуспешно. Црногорци су измислили свој језик, наводно различит од српског, али су заборавили да бокељски говор не разумеју горе у брдима. Бошњаци би да говоре свој језик и људска права из друге корпе Хелсинкија им то дозвољавају. Ово је згодна тема за теорију завере. Мр др Златко Бокун каже да је највећи успех ђавола што је успео убедити човека да он не постоји. Тако и завереници стално тврде да нема завере; уљуљкују народ.

Стварни живот језика не може се узаптити крутим законима, директивама ни лингвистичко-политичким договорима.

Он иде друмом док они лутају шумом. Има ту много напора на највишем нивоу, али их живот демантује, тим више што су удаљенији од природне логике.

Њена логика је принцип минимум-максимум. То јест, с најмање слова, гласова, треба постићи максималан могући обухват појмова, мисли.

Биоекономија-ергономија одређује будућност језика. Преживеће они који поштују њене законе а изумреће политикантски наметнути. Колико је језик променљив уверио сам се и сам. Добротом Зорана Христића добио сам „Народни лекар” из 1925. године и упоредио га са књигом из 2005. године. Укратко, као да су књиге писали лекари, не у размаку 80 година него осамсто, малтене да је потребан преводилац.

Позната је италијанска изрека:„tradutore-traditore”, то јест преводилац-издајица. Поред најбољих намера, ниједан преводилац не може ући у дух језика, јер је неопходно погодити не само душу писца него и епоху, крај, друштвени слој, професију и тако даље. А тек хумор, који је најчешће непреводив.

Психолингвистика остаје недовољно откривено подручје науке која нам може дати драгоцену помоћ у разумевању међу људима и тако избећи констатацију неких да је језик основа свих неспоразума међу људима. Он треба да буде мост споразумевања, сарадње и пријатељства у чему му будући психолингвистичари могу помоћи.