Сениори ће обележити век

Многи сениори сећају се 1965. године, британског састава „The Who” и њиховог хита „Моја генерација” чувеног по стиху „Надам се да ћу умрети пре него што остарим”. Срећом, само двојици из те групе брзо су се испуниле жеље. Многи рокери, слични момцима из квартета „The Who”, преживели су пијанчења, хероин и кокаин, брзе вожње, лабаве бракове и секс са несигурним особама. Мик Џегер (1943), и Тина Тарнер (1940), да не помињем наше држеће старце, и данас певају и скачу на бини, попут младића и девојака тек изашлих из пубертета.

Просечан старији свет бољег је здравља него икада раније, а многе старине много чешће навлаче кондоме него што на трбух инсталирају уринарне или колоректалне кесе.

Специфична демографска револуција је на делу и одиграва се већ педесет година у свакој земљи, и у сваком домаћинству. Економија и политика мораће се преобликовати, а како ће за стотинак година изгледати геополитички систем зависиће од новог „Zeitgeista” који се већ осећа. У времену које долази увелико ће се изменити општа културна, интелектуална, етичка и спиритуална клима као и амбијент и владајући морал.

Тамо где живот почиње ситуација није за радовање. Очигледан је тренд све мањег броја новорођене деце. Прошле, 2009. године у Србији је на 1.000 становника рођено 9,6 беба, а истовремено је умрло 14,2 одраслe особe што говори о репродуктивном дефициту од 4,4 детета.

Демографи су израчунали да се у Европи, у последњих 170 година, живот продужавао за по три месеца годишње. Стогодишњака у САД има 50.000, у Немачкој их је 6.000, а у Србији 400. Младих је све мање, а старих све више.

У Немачкој, Француској и Јапану, мање од два запослена дају финансијску подршку једном пензионеру. У Италији, новац за једног пензионера обезбеђује 1,3 радника. У Србији је у априлу ове године било 1.800.000 пензионера и 574.300 особа на бироу рада, укупно 2.374.000. Њих издржава знатно мање од 2.412.000 номинално запослених, јер се за многе од њих не уплаћује допринос за пензије.

На идеју о социјалном осигурању и пензијама дошао је немачки канцелар Ото фон Бизмарк 1880. године. Неколико година размишљао је о стартној години живота од које би његовим војницима и официрима престајала плаћена служба у замену за редовна и умањена примања, тада названа пензијама. Изабрао је 65. годину јер је већина војника и официра умирала око 65. године. То је била типична дужина живота за 19. век. Данас, међутим, у развијеним земљама после пензионисања мушкарци живе у просеку 20 година, а жене 30.

Међу старим, већ пензионисаним особама оба пола има, а да тога нисмо свесни, много изузетно квалификованих, па и блиставих стручњака, што је скоро у целом свету, осим, можда у САД и Скандинавији, неискоришћена демографска дивиденда. Занемарене су користи које би имало друштво задржавањем пензионера у формалној економији.

Наступајући „Zеitgeist” промовише једнакост младих и старих чиме се прави културни и етички помак. И заиста, ретко ко себе сматра старцем у 65. години. Зашто здрави људи, уколико желе, не би радили и после 65. године, плаћајући уобичајени допринос и уживајући додатне бенефиције. Та идеја је у апсолутној супротности са гледиштем већине синдиката у Европи, а нарочито у Француској и овде код нас, у Србији. Синдикати се боре против продужења радног века занемарујући чињеницу да је старих, способних и врло компетентних пензионера све више, а да модерна технологија више не захтева снагу већ само памет и вештину.

Има мишљења да би задржавање старијих особа на послу довело до недостатака нових идеја. Међутим, већ данас постоје докази да у компанијама са више старих него што је уобичајено, продуктивност на зачуђујући начин расте. Ова ситуација понекад се назива „Хорндал ефектом”. Хорндал је шведска челичана у којој је продуктивност порасла за 15 одсто откад су пензионери задржани на својим радним местима уместо да буду запослени млади. Старост у себи носи искуство и мудрост. Замислимо само шта би се десило да су Едисон, Тесла, Ајнштајн и Пупин живели и радили још 20 или 30 година, а да се и не говори о другим стручњацима попут чувених истраживача, лекара, хирурга, техничара, инжењера и уметника, чијих се услуга друштво одриче у тренутку када напуне 65 година.

Млади морају знати да ће једног дана и они остарити, јер старење људске врсте најизвеснија и најсигурнија је претпоставка 21. века. Двадесети век био је век тинејџера, 21. ће бити век сениора.

Професор универзитета