Орфеј у брдима равањским

Равни код Ужица – Ових новембарских дана у школској учионици у Равнима брује мандолине. Цео један разред, пети, уз понеко појачање из шестог, постао је оркестар. Седамнаесторо ђака – а у рукама им 12 мандолина, четири гитаре и бас – под будним оком учитеља Душана Глоговца већ месецима увежбавају акорде и хармоније. „Ја сам рођен тамо на салашу...”, свирали су сложно кад смо их посетили.

Једини је ово ђачки оркестар те врсте у целом ужичком крају, с мандолинама можда јединствен у Србији. Назвали су га „Орфеј“, по свирачу из старогрчке митологије. И све то у забаченим брдима равањским подно Златибора, где је одвајкада звук трубе царовао.

А то одељење петог разреда ОШ „Ђура Јакшић“ (цела школа има само 100 ученика), које је четири године учио учитељ Глоговац па их од јесени наставницима препустио, надарено је за многа знања. Већ су се ти једанаестогодишњаци истицали на такмичењима из математике: док би се из неких већих градских ужичких школа на Окружно такмичење из овог предмета пласирао тек понеки ђак, у томе би само из овог разреда успевало троје-четворо. Сјајни су и рецитатори, а на такмичењу хорова Србије у категорији малих основних школа (до 1.000 ђака) хор у коме су ови мали Равањци певали освојио је друго место. Ево их сада и с мандолинама...

– Поносан што сам учио тако добру и паметну децу, решио сам да им се одужим тиме што ћемо основати оркестар мандолина и стећи шира музичка знања. Помогло ми је моје вишегодишње искуство тамбураша, три деценије свирам у ужичким тамбурашким оркестрима. Деца су то одушевљено прихватила, а и родитељи се сложили помогавши да набавимо инструменте, поручили смо мандолине чак из Белгије. Оне су у дечјем узрасту приступачније од тамбуре. Ето, тек је пола године како вежбамо, и током летњег распуста смо увежбавали, а већ смо имали два запажена наступа – казује за „Политику“ учитељ Душан Глоговац, који у Равни путује из Ужица.

Прво су научили, како кажу, њихову композицију, случајно насталу на првим пробама. Онда и оне староградске: „Пред Сенкином кућом“, „Салаш у малом риту“ и друге. Дођу родитељи па слушају и чуде се пуном звуку мандолина. „Орфеј“ је већ наступио у Ужицу на прослави Дана града и у Равнима на смотри аматерских група. Спремају се и за друге наступе, а амбиција им је да, иако са села, буду званичан градски дечји оркестар јер таквог нема у Ужицу.

– Деца уче ноте, акорде, хармоније, још су у повоју и њихова свирачка техника и музичка писменост. Нису ни сви исто надарени, али упорним вежбањем неки надокнађују мањак слуха. Припремамо обраде страних песама, старих народних, забавних, тек ће се чути за нас. Отворени смо и за ђаке других школа у ужичком крају, жеља нам је да постанемо „Оркестар 100 мандолина“ – додаје Глоговац.

Одушевљење не крију ни мали чланови оркестра. „Ово је стварно лепо, музику смо заволели, а наступи су најзанимљивији. Мандолина је лака за ношење и пријатан звук има. Осетила сам и како од свирке на њој боле прсти“, прича нам сјајна рецитаторка из овог разреда Јасмина Брајковић, која у оркестру свира мандолину. „Понекад промашим хармонију, па ми учитељ каже ’Стани, Мито, делијо’. Сви смо се везали за музику, тако да понекад нас четворо из оркестра, који живимо у близини, увече код куће увежбавамо свирку неке песме“, укључује се у разговор Милован Петровић, басиста у „Орфеју“. „Ма ипак су најлепша путовања, тек планирамо да свирамо, наступамо и путујемо“, додаје њихов друг Жељко Бацетић. А, онда, опет мандолине и гитаре у руке и, као на почетку, „Ја сам рођен тамо на салашу“...

Бранко Пејовић