Космичке климатске промене

Ни свеколики космос није поштеђен климатских промена, ако нам је за утеху. Запрепашћујуће загревање у најранијем добу постојања није, на сву срећу, утицало на Земљу и људе. Како је то могуће?

Једноставно: догодило се кудикамо пре него што се уобличио Сунчев систем, па и наша планета. Налази су недавно објављени у „Месечним извештајима Краљевског астрономског друштва”, а заснивају се на мерењу топлоте међугалактичког гаса.

Очигледно наговештаји указују да је температура у огромним пространствима између галаксија у једном раздобљу постојано расла: од времена када је космос био десетоструко млађи до времена када је достигао четвртину садашње старости. Међународна научничка дружина (са универзитета Кембриџ и Мелбурн и из Калифорнијског института за технологију) сматра да су то изазвали квазари, огромне нарастајуће „црне рупе” у средиштима галаксија, исијавајући изузетно снажно ултраљубичасто зрачење.

Окидач из бескраја

Квазари су својеврсни „космички светионици”, најјачи познати извор светлости. Зато су те сјајне тачкице видљиве, иако су малтене на самом крају бескраја. Будући да подсећају на звезде, названи су „квазистеларни радио извори”.

И то је био окидач за мноштво реакција у гасним облацима који су се убрзано загревали.

Џорџ Бекер, са Универзитета Кембриџ, предводник поменутог истраживања, објашњава да се претежни део материје у младима данима космоса није налазио у звездама или галаксијама. Насупрот томе протезао се у виду разређеног гаса у околном простору. Проучено је како се простирао, од чега је састављен и колико је био врео.

Светло са квазара (космички извори електромагнетног зрачења) које је допрло до Земље одаслато је пре десет милијарди година, што је двоструко више од њене старости. Сваки облак гаса кроз који је прошла на својем дугом путовању оставио је својеврсни белег, на основу чега су – попут археолога који прегледају давнашње остатке костију, оруђа и оружја – астрономи ишчитали температуру раног космоса. Сличан поступак користе климатолози изучавајући годове на стаблима или узорке леда извађеног с велике дубине.

Показатељи су, у најмању руку, вишеструко надмашили све што је икада измерено на Земљи. Милијарду година после „великог праска” (Big bang), у којем је космос настао (пре 13,7 милијарди година), интергалактички гас се охладио на 8.000 Целзијусових степени. На велико изненађење стручњака, три и по милијарде година касније температура се попела на 12.000 степени!

У космосу се догодило „велико отопљавање” за које ниједно људско биће, од наших првих предака до данас, не можете оптужити. Ко је, дакле, за то крив?

Хелијум у игри

Претпостављало се да се космос ширећи хладио. И гас је морао да се охлади, као сваки други који умакне из неке заптивене посуде или конзерве. А што се, напротив, увелико загрејао, нешто битно је морало да се у то умеша. Астрономи верују да су „космичке климатске промене” последица уплива огромних количина енергије из младих и бурних галаксија из тог раздобља.

Према речима космолога Мартина Хахнелта, са Универзитета Кембриџ, „највероватнији виновници су квазари”. Наведена мала небеска тела (или појаве) сматрају оријашким „црним рупама” које халапљиво гутају материју у средишту галаксија, исијавајући огромне количине ултраљубичасте светлости набијене снажном енергијом. Управо ови зраци ступају у међудејство (реакција) с међугалактичким гасом и загревају их.

У свему томе кључну улогу могао би да игра један од најлакших и најраспрострањенијих хемијских елемената – хелијум.

Ултраљубичаста светлост, наиме, свлачи електроне са атома хелијума, после чега се они сударају са својом сабраћом и угревају околни гас. Када је хелијум потрошен, космос је почео поново да се хлади. А то се збило, отприлике, када је превалио четвртину садашње старости.

И најновија осматрања са свемирског телескопа „Хабл” указују да се у то доба окончало узајамно деловање (интеракција) великом енергијом набијених протона и међугалактичког хелијума.

Мозаик несвакидашњих „космичких климатских промена” састављен је на основу података прикупљених осматрањем с десетометарског телескопа Кек на Хавајима који су обрађени у суперкомпјутеру на Кембриџу.