Никад нисам позиван у српски џет сет

Радош Бајић је глумац, писац, продуцент, певач, музичар, али и оно најважније: храбар човек. Име своје серије није хтео да промени упркос притисцима свих врста. И успео да сачува имедосад најгледаније серије у историји српске телевизије. Радош је рођен 24. септембра 1953. године у Медвеђи, селу код Трстеника. Факултет драмских уметности завршио је 1976. године у Београду. Први пут је 1975. године добио филмску улогу у „Атентату на Сарајево” који је режирао Вељко Булајић. Од тада је имао око сто великих филмских и ТВ улога.

У браку са Миленом има сина Недељка (34) и ћерку Јелену (30), а од њих две унуке: Софију (3) од Недељка и Ленку ( 2) од Јелене.

Шта поручујете именом серије?

Када сам пре пет година изашао са насловом свог пројекта било је  политичких притисака и финансијских уцена да променим наслов своје серије. Нисам то прихватио! Рекао сам им да ми није намера да насловом иницирам деструкцију. Нити сам ја Домановић, нити је „Село гори, а баба се чешља” – „Страдија”… „Село гори” је позив да се поново саберемо око темељних вредности српског народа , да да се не стидимо сами себе и свог сеоског порекла, да препознамо лепоту, радост и трагику српске, шумадијско-моравске породице, а да при том никога не повредимо.

Како сте доживели одрастање?

Као најлепши део свог живота. Данас после пола века, у мојим сећањима моје село Медвеђа ми личи на бајку. Оскудност на корак од сиромаштва, али, спокој, мир и безбрижно детињство на моравским спрудовима... Кад затворим очи и призовем призоре из детињства, прво што видим су благе очи моје мајке Вере, а онда идилични свет које је дефинитивно нестао…Та носталгија за нечим што је Србија дефинитивно изгубила може се видети и препознати у „Село гори”...

Колико сте били у спорту?

Ту сам и сад због физичке хигијене. Два пута недељно вежбам по сат и по.

Раније сам са друговима долазио у стари ДИФ због свих игара с лоптом. Иначе

навијач сам Партизана, али не памтим кад сам био на фудбалском стадиону. А кад

су у питању ТВ преноси волим да гледам све спортске догађаје, а посебно тенис,

ватерполо, одбојку, па и фудбал.

А шта Вам је дала глума?

Нове пријатеље. Моју генерацију водила је професорка Огњенка Милићевић. Било нас је тринаесторо, али никада нисмо сазнали ко је тринаести: Лаза Ристовски, Богдан Диклић, Љиља Степановић, Злата Петковић , Иван Клеменц, Снежана Савић или ја... Сви су, хвала богу, живи и здрави сем Гордане Косановић која је веома рано и трагично напустила овај свет. У „Село гори”велике улоге остварили су моји класићи: Славољуб Фишековић, Лаза Ристовски, Јована, и посебно Љиља која је маестрално одиграла комплексни лик Радојке, српске мајке и мученице за коју је добила награду за животно дело.

Где је Ваше место у српском џет-сету?

Само сам се једном женио. Мој живот никада нису обележавали скандали.Никада нисам своју породицу зарад каријере и тривијалне популарности истицао у први план. Ваљда ме због тога и не позивају на ВИП журке, модне ревије и коктела на којима се скупља такозвани српски џет-сет.Требало је да прође много година, па да се у јавности појаве фотографије моје супруге и наше деце.Што се моје супруге Милене тиче она је жена мог живота. Сваки мој успех равноправно припада и њој. Милена је стуб наше многочлане породице.

А где су драме и искушења?

Било их је. То је сигурно. Као и у животу сваког човека. Ипак, сад сам већ у годинама када припремам свој завршни рачун. Искуство ми каже да у животу сваког човека има више чемера, борбе и муке него радости и среће.

Кад Вам је било најтеже?

Два пута. Кад је моја мајка имала мождани удар на њиви поред Мораве док је садила купус. Њена прерана смрт, а имала је само 59 година, и злоћудна, тешка болест моје супруге, па борба за њен живот, били су најтежи дани мог живота. Ипак, верујем да и без таквог животног искуства:стрепње, муке, наде и радости – у мом послу тешко шта добро може да се направи. Када је реч о серији „Село гори”она је, управо,величање, српских жена и мајки.

На пример?

Лик Радојке, у серији је сублимација ликова две најважнијe жене у мом животу.Моје мајке и моје Милене. Када сам одлучио да пишем о борби Радојке са карциномом дојке, претходно сам се консултовао са супругом која је, нажалост, све то прошла у реалном животу. Њена подршка и сагласност имала је за циљ да ме охрабри да кроз судбину Радојке, имајући у виду огромну гледаност серије, поред осталог делујемо едукативно и превентивно на женску популацију.

Како је сад Милена?

 Хвала богу, добро. Негује наше унуке и спремa све за среду, 24. новембра, за нашу крсну славу Светог Мрату.

Да ли сте близу власти?

У дословном смислу никада нисам био близу власти, сем ако се не узме у обзир да сам се 1976 године, приликом премијере филма „Атентат на Сарајево” руковао са другом Титом. Пре годину дана је на наше снимање дошао председник Србије Борис Тадић. То је ваљда било први пут да председник државе да значај филмској професији и једном пројекту и једном аутору. Посету председника Србије сам доживео као велику част, подстрек и признање, да у ширем смислу радим нешто што је важно и друштвено оправдано, А мало је познато да је наш гост на снимању био и Његова светост патријарх српски Иринеј, додуше тада као владика нишки који нас је посетио и дао нам благослов. Шта ћеш више – што би реко Радашин.