Хиџаб на модној писти

Мали број муслиманки у Србији одлучује да носи фереџу или бурку, традиционалну женску исламску одећу због које се у неким земљама ЕУ води жучна расправа треба ли их забранити или не треба. Приметно је, међутим, да чешће него ранијих година муслиманке у Србији покривају косу дугачком марамом која уоквирује само лице, прекривајући косу и врат. То говори о томе да је Србија слободна земља, да је међу муслиманима много мања зебња, каже муфтија србијански Мухамед Јусуфспахић.

– Доста се и Арапа вратило да студира по градовима Србије и то је добро за свакога. Тако мало више личимо на себе из бољих дана и на свет. Муслимани су увек имали највећи интензивитет привржености својој вери. И онда када је био забрањиван ислам, остајали су муслимани својим срцем, својим умом, душом, а и телом, у овом појавном свету. Доста је комунистичких политичара из реда муслимана који су читава поглавља Курана знали напамет. Пет дневних молитви јесу суштински разлог што се муслимани боље и интензивније сећају Бога или што га мање заборављају у свом животу. А од слободе у друштву зависи појавност људске вере – истиче муфтија.

Што се тиче жена, оне су, као и сваки човек, слободне и не треба им ништа бранити, истиче муфтија, али Бог је указао на оно што је лепше.

– Зашто забранити жени која је хришћанка да личи на Марију, мајку Исусову? То је најодабранија жена и у исламу, а не можете је замислити главе откривене, кратких рукава и сукње... Са друге стране, не мислите да ислам проповеда покривање лица. То је одлука појединаца. Жена која покрије лице када хоће молитву обавити мора скинути вео са њега. Мора га скинути и у Меку када дође, пред Кабом, пред храмом над храмовима. Мора га скинути Богу да се помоли. А бисере своје свињама не износити, требало би да је увек боље – каже муфтија.

Новинарка Хасна Зиљкић, координатор у Културном центру у Новом Пазару, почела је да носи мараму од петнаесте године, јер је то захтевала средња исламска школа коју је уписала, а она је то прихватила јер, како каже, не воли да одустаје од онога што започне. На студијама је схватила да је то део њене личности – њен имиџ.

– Ако се вратимо на почетак двадесетог века или раније, када су жене муслиманке носиле никаб, одећу која покрива цело тело, чак и лице, попут фереџе, или у доба комунизма, када је забрањиван сваки вид практиковања вере, па чак и ношење мараме, која је део хиџаба, исламске ношње која покрива цело тело осим лица и шака, схватићемо да је жена муслиманка била у неком грчу, увек се морала прилагођавати ономе што јој се наметне – било у породици или од закона у земљи. Данас је она слободна, може сама да одлучи о начину покривања. Она данас носи одећу од финог материјала, носи боје које су у моди, светле и тамне, шарену и једнобојну одећу. Развила се цела једна култура одевања у тој области. Организују се модне ревије за жене које носе хиџаб – каже Зиљкићева.

У Новом Пазару, према њеним речима, велики број жена носи мараму, међу њима и много младих девојака, али се већина, ипак, не покрива, а мали је број оних које носе фереџу, односно покривају лице.

– Специфичност ислама на санџачком подручју јесте што он не подлеже екстремизму, а разлог је тај што је на овом подручју заступљен Ханефијски мехзеб, који је блажи у односу на остала три, и садржи правила примењива овде – каже наша саговорница.

Ханефијски мехзеб једна је од четири признате школе мишљења, правне школе, унутар ислама, а заступљен је и у Турској и Ираку, док у Саудијској Арабији или Катару, на пример, преовлађује Ханбелијски мехзеб, који се сматра најстрожим.

– Разлику што је, можда, у Саудијској Арабији обавезно покривање целог тела код жене, па чак и лица, док се код нас у 90 одсто случајева покривених жена види лице, не бих посматрала као разлику у практиковању ислама, већ у поднебљу живљења и традицији и култури, а, на крају, и у законима који владају на различитим подручјима. Чињеница је да се ислам разликује од других монотеистичких религија по томе што захтева доследну примену у пракси. Обавеза извршавања пет дневних молитви, намаза, пост месеца Рамазана, покривање тела изузев лица и шака код жена, то је оно што је заједничко свим муслиманима и чему они теже ма где живели – каже Зиљкићева.

До скидања зара и фереџе, уз образложење да та одећа унижава и потчињава жену, дошло је у Србији у време комунизма. Посебан закон усвојен је 1950. године, који забрањује традиционалну муслиманску женску одећу која покрива лице. Са друге стране, деведесете године прошлог века повратиле су јаче испољавање верских осећања, понекад и радикалних, повезаних са израженим национализмом.

– Национализам је дно безверја, а тероризам нема боју нити веру. Деведесетих година смо дотакли дно. Ратови нису били верски, јер иако су се ратници на веру позивали, само су позирали. Са друге стране, идеје социјализма су вредније од идеја капитализма. А неправда је што је Бог забрањен социјализму, а дозвољен капитализму. То је паклени план сујетног шејтана – каже муфтија Јусуфспахић.

Јелена Чалија