Дани мрмота

Руководећи се максимом да нема малих и великих улога, само малих и великих глумаца – позивам се на то да не постоје ни ефемерне новинске теме. А у временима када битно и драгоцено и иначе чуче у неком социјалном запећку, ово ефемерно, из само себи знаних разлога, постаје свеприсутно. Е сад, то ,,из само себи знаних разлога” мени никад није било задовољавајуће објашњење. Ја имам потребу да себи објасним који су ти разлози, за било какву будалаштину, па макар се она звала и Екрем Јеврић – феномен.

Питали су новинари Екрема како је настао његов чувени хит ,,Кућа посо” и Екрем је рекао следеће: ,,Навело ме ову песму да снимим, ја сам овде двадесет две године, видео сам народ, идем да га тражим, а он каже: Па он је на посо. Ја идем сутрадан опет да тражим човека, он каже: Ја сам на посо. Па онда ја идем вамо и опет тражим човека молим те треба ми нешто, а каже жена: Он је на посо”.

У вези са женским питањем у САД Екрем је изјавио следеће: ,,Ја сам ту песму измислио пошто видим овде жене раде, а оставе дете од шест година које је само кући, а она иде да ради. И онда сам ја отпевао песму како да она не изгуби то богатство јер деца су велико богатство”.

Ако сте, слушајући Екремов планетарни хит, углавном уживали у рефрену, аутентичној интерпретацији и експресивном изразу лица, не удубљујући се у остатак текста, дозволите да заједно мало размислимо о томе шта нам овај човек заправо поручује и зашто су га на Јутјубу људи слушали милионима пута. Мора бити да ту има нешто, не може таква популарност бити само зато што је песма глупа. Јер заправо није глупа. Врло је сугестивна, и погодила је такозвану жицу нашег менталитета. О томе се овде ради, а не о Екрему.

Пева Екрем овако: ,,Ево живим у Њујорку граду, живим, радим а и само радим”. Значи, убија се од посла, на трулом Западу. Ми смо знали да је тај Запад такав, нехуман и израбљивачки, а сад имамо и потврду. И знамо да то не желимо. Прво ми се ова реченица стилски учинила необичном, а онда сам је, из другог покушаја, разумела. ,,Живим радим а и само радим” заправо значи ово: ,,Живим, радим, а некад и не живим, већ само радим”. Тужно. Неприхватљиво. Затим каже: ,,Ој Њујорку убила те тама, што дозволи да вам жена влада”. Можемо само да претпоставимо на коју се жену мисли, али то је мање важно. Битније је да се са Екремом слажемо у томе да жена никако не би смела да влада. Резултат кућа – посо изопачења ће, дакле, бити тај – жене ће доћи на власт. И наставља: ,,У теби је пас до паса, бетон до бетона, кроз улице жена батаљона”. Има ли шта горе од ове слике: пуне улице слободних, помало милитантних, жена, које, у Екремовој визији, ходају обезљуђеним бетонским градом као пси луталице. А да ли је жени место на улици? Није, наравно. Где јој је место? Па код куће, да чува децу. Кад се једном око овога усагласимо моћи ћемо весело и хорски да запевамо и наставак: ,,Ој Њујорку, буди свијетли граде, избаци све жене што раде, изгубише дјецу то имање, ој Њујорку, ти свијетли граде”. Прешло се на ијекавицу, ствар је дакле озбиљна. Може ли се, и са којом аргументацијом, супротставити некоме ко се залаже за чување деце у најлепшем могућем окружењу, уз своју мајку? Не може. Да ли волимо да смо окружени хрпом бетона која нас притиска сивилом и обавезама без краја и конца? Не волимо. И ето ту негде полако почиње да се назире одговор на питање зашто Екрема слушају милиони, зашто су га попут хероја дочекали на аеродрому, зашто су га позвали у најпопуларнији ријалити програм у Србији. Екрем пева оно што ми мислимо. Екрем осећа оно што и ми осећамо. Да радимо онако како капиталиста од нас тражи, то нећемо. У рефрену кућа – посо, онај део где се помиње кућа ми и не чујемо, углавном чујемо страшну реч посао. И бескрајно понављање истоветног, као у филму ,,Дан мрмота” у коме се јунак сваког јутра буди у једном те истом дану. И то нам је Екрем опевао, тај бесмисао нашег живљења. Нема провода. Нема разоноде. Нема лепих путовања. Нема чаролије. Све је познато, унапред дато, све је извесно, и та извесност притиска као бетонска табла. Једино што у свему томе ми можемо да урадимо то је да евентуално дисциплинујемо жену. Па да она подигне неку децу. Па да та деца поруше тај бетон и на месту бетона преору њиву и посаде нешто своје, мало, али што добро рађа.

Могла сам, наравно, да поменем и неке јаче речи, да се гађам мизогинијом, феминизмом, људским правима, стереотипима и предрасудама, али бојим се да би то било бесмислено и узалудно. Екрем је већ постао популаран и већ је победио. А при том сам признаје своје ,,ја знам да ништа не знам”, само што у његовој верзији то гласи овако: ,,Ето шта знам, ништа не знам, а ђе да знам”.

И после нека ми неко каже да овај човек није филозоф. И да није с правом дочекан овацијама.