Титов филмски инсајдер

Документарни филм „Синема комунисто” Миле Турајлић, о златном добу југословенске кинематографије од 1945. до 1990, светску премијеру имао је недавно у такмичарском програму дебитантских дела Фестивала документарног филма ИДФА у Амстердаму, а српска публика видеће га почетком 2011. Овај документарац истражује настанак југословенског „Холивуда Истока”, златно доба и пропаст Филмског града у Београду и „Авала филма”, као и начин на који је Титов афинитет према филму стварао мит о СФРЈ на великом платну.

– Када сам у „Авала филм” први пут отишла као студент, увидела сам да у Београду постоји место са богатом историјом о коме се не зна. Истражујући историју „Авале” и југословенског филма, осетила сам да могу да испричам много дубљу причу о изградњи и пропасти земље. Суштина филма јесте метафора земље као филмског града, живота у једној сценографији која је данас пропала – каже за „Политику” редитељка Турајлић, која је дипломирала филмску продукцију на ФДУ у Београду и политику и међународне односе на Лондонској школи економије, и додаје да су „узроци пропасти ’Авале’ везани за пропаст земље, јер када држава више није стајала иза филма, тада је филмски град почео да пропада”.

– Последњих десет година, статус „Авале” је нерешен јер је њена правна ситуација компликована; већински власник „Авале” постао је „Југоекспорт” који је у стечају, и од тада је продаја компликована. Продаја „Авале” је питање политичке воље, неопходна је одлука државе да ли постоји интерес да она опстане као филмски студио, пошто има интересената за куповину – објашњава наша саговорница која поред сценографије нестале земље и прашњавих фундуса „Авале”, гледаоце води од остатака порушеног моста на Неретви, до уништене пројекционе сале Титове виле.

Водичи кроз некадашњи свет гламура и звезда, попут Софије Лорен и Ричарда Бартона, јесу глумац Бата Живојиновић, редитељ Вељко Булајић, аутори филмске идиле, као и Титов кинооператер Александар Лека Константиновић који му је пуштао филм свако вече 32 године.

– Титов лични кинооператер даје ’инсајдерску’ причу о томе како је Броз гледао филмове, како су му филмски радници и звезде долазили у госте, и како је изгледало набављати филмове за пројекције. Лека има попис свих филмова које је пустио Титу од 1949. до 1980, у коме се види да има година у којима је Броз погледао 365 филмова! Лека је свакодневно морао да иде у „лов” на филмове које би пуштао увече, и често се дешавало да му из биоскопа „Јадран” са вечерње пројекције колима шаљу ролну по ролну како су са њом завршавали, које је он пуштао у вили у Ужичкој – објашњава ауторка која је истражила више од 300 филмова насталих у периоду 1945-1990, а жеља јој је била да се удаљи од традиционалног приступа историјском документарцу.

– Трудили смо се да понудимо нови начин сагледавања протеклог времена које је било и смешно и озбиљно, и полетно и ограничавајуће, а које је нестало са одласком главног редитеља – закључује Турајлић чији филм нуди коментаре које је Тито писао на сценаријима, његове преписке са продуцентима, као и транскрипте његових разговора са члановима филмских екипа после гледања филмова, где се траже измене неких сцена.

Филм је настао у продукцији „Дриблинг пикчерс” (продуцент је Драган Пешикан), у сарадњи са „Интермедија нетворком”, а реализација је трајала четири године. Милин ментор на филму био је Ричард Клајн, шеф документарног програма на Би-Би-Сију, а за „Синема комунисто” заинтересоване су телевизије из Аустрије, Грчке, Финске, Израела...

И. Аранђеловић