Све за чим јуриш, баш то ти бежи

Знамо је, пре свега, као новинара, телевизијску звезду, лепу, шармантну и по много чему посебну жену која сваке недеље „Балканском улицом” доводи своје саговорнике у наше домове. Али, овога лета Весна Дедић је и један од најчитанијих писаца у Србији и Црној Гори. Њена књига „Заувек у срцу” доживела је за пет месеци – десет издања! Пре тога је написала књиге „Мушкарци деведесетих” и „Као лето”.

Рођена је 25. децембра 1967. године. Гимназију је завршила у Подгорици, а светску књижевност у Београду.

Први посао је добила у Радио Титограду кад је имала само тринаест година! Водила је дечју емисију „Сунцокрили”. Потом је радила у листу „Побједа”, а затим, као београдски студент, у низу радио-станица, па у Студију Б, Телевизији Политика и РТС-у.

После развода од др Срђана Милојевића живи са ћерком Ленком (9).

Колико сте били у браку?

Десет година. Била је то најдивнија љубав овога света. Али, у браковима заснованим на огромној љубави има и великих очекивања. А онда, и кад су мала очекивања изневерена, врло често пукну. Зато мислим да је добар развод много бољи од лошег брака. Задржала сам презиме бившег мужа, јер је то Ленка желела. А нама је она много важнија од нашег емотивног статуса.

Шта Вам је важно из времена одрастања?

Сви догађаји из позоришта „Додест” у коме сам била од шеснаесте године и писац, и глумица, и редитељ... Уз мене су ту били искусни глумци: Жарко Лаушевић, Мима Караџић, Младен Нелевић, Стела Ћетковић, као и редитељи Јагош Марковић, Младен Караџић и Бобо Ђуровић. Вођа је био редитељ Слободан Милатовић... Жарко и Јагош су тих осамдесетих већ освојили Београд...

И Ви сте имали исти задатак?

Требало је да освојим Београд као драматург, али нисам прошла пријемни испит на Факултету драмских уметности. Одлучујућу реч имао је Небојша Пајкић који ме сад убеђује да сам, захваљујући и њему, направила успех као новинар. После тог неуспеха завршила сам светску књижевност, где су ми предавачи били Никола Милошевић, Владета Јанковић, Леон Којен... А мој следећи велики корак био је одлазак у Лондон.

Зашто?

Имала сам намеру да тамо, после друге године књижевности, останем два-три месеца, да читам Шекспира у енглеским библиотекама и да слушам и гледам „Стонсе” и друге рок групе на Вемблију. Радила сам прво у пабу, а после и неке лепше послове. И у Лондону сам остала око две године! Свидели су ми се проводи. Тамо сам се и заљубила... А онда ме мајка позвала и пренела поруку оца: „Врати се у Београд и заврши факултет”. И од тада сам овде.

Кад се родила идеја о „Балканској улици”?

Било је то 2001, најважније године у мом животу. Тада сам родила Ленку, написала прва два романа, а и дошла на идеју о серији интервјуа под називом „Балканском улицом”.

Шта Вам је најважније у том послу?

Осетила сам да не могу да уђем у туђу интиму дубоко ако се нисам суочила са својим животом. Не могу да причам с људима о кафани, песми, политици, спорту, љубави, сексу, страхотама, добротама, ако све то нисам доживела. Мени је у томе много помогло лично искуство. А имам и Ленку. Много озбиљно гледам на живот.

Шта је за Ленку најважније?

Желим и трудим се да зна да су најважнији односи – љубав и поверење. Значајно је да искрено воли и да у истој мери буде вољена. То је потврда да вреди као особа. Требало би да ради оно што је чини срећном.

А да ли Ви имате љубав и поверење?

Имам. Они који ме добро познају знају да сам особа од великог поверења, као и да на прави начин знам да волим. Мени је то јако важно. Али, исто тако, никога не гушим својом посесивношћу или исправљањем кривих Дрина. И спремна сам да погазим своје принципе у име нечега што је вредније од њих. А вреднији од принципа су љубав, тренутна срећа, поверење...

Који спорт је Ваш?

Бавила сам се кошарком, а сад волим пливање и редовно вежбам у фитнес клубовима. А и моји најдражи саговорници у „Балканској” су спортисти. Јер, имати тринаест-четрнаест година и проводити време у тренирању, а не у забави јесте велика жртва коју веома поштујем. Моја породична традиција је навијање за Партизан. И врло ми је важно да мушкарац кога волим навија за тај клуб, али било је и „звездаша”... Ипак, моја боја је црно-бела.

А да ли је Ваш „брош” деколте?

Радим на телевизији, која је визуелни медиј. И од тренутка кад сам ушла у тај посао схватила сам да је то један слободан избор пакета у коме имам сва права, па и да истичем своју женственост. А то не значи да сам ја мање паметна од оних које су утегнуте и закопчане до грла. Наравно, свако има право на своје мишљење...

А да ли Вам се на послу неко удварао?

Нико. Ни од колега, ни од гостију у „Балканској”. Нико ме никад није, после емисије, позвао да приватно изађемо на пиће. Нешто ми фали. А ја сам баш слатка и шармантна у свим интервјуима. Или ме можда више воли ова техничка интелигенција...

Кад се Ви осећате моћно?

Најмоћније се осећам кад завршим посао, добијем зарађене паре за то и са Ленком, држећи је за руку, одем у добар ресторан и испуним неке наше женске жеље.

По чему је моћан Ваш мушкарац?

Мушкарац не мора да буде моћан сам по себи и по свом си-вију, али важно је да је моћан у мојим очима. Е, сад, да ли је то моја илузија или не најмање је важно.

Да ли срећу јурите или провоцирате?

Мој роман „Заувек у срцу” се завршава ставом да „све за чим јуриш, баш то ти бежи”. И то је, углавном, тачно. Али, ваш став о провокацији среће је потпуно на месту, јер то, практично, значи трагати за њом, потајно је сањати и желети. Али, значајно је срећу прво потражити у себи, а онда изван себе, у неком другом.