Манојловићи први

КЊАЖЕВАЦ – Манојловићи су својевремено, главом без обзира, побегли из Буџака, а сада му се враћају. Они камиони што ових дана свакодневно пролазе кроз њихово село Црни врх – у чијем атару расте градилиште будућег скијалишта на Коњарнику – пробудили су наду у повратак и њима и суседима из других села Буџака. Да ће бити боље слуте и они из Инова, Вртовца, Балта Бериловца, Ћуштице и варошице Калне. Сада су им ето у госте стигли градитељи планинског туристичког центра на Старој планини, а долазиће и туристи. Нема више сумње, долазиће у све већем броју, на хиљаде.

Вратиће се и Манојловићи – отац Драган са синовима Ивицом, Дејаном, Љубишом и Радославом, а чешће ће овамо долазити и Драганове снахе и унучад. Када је отац Драган одавде одлазио, Црни врх је већ увелико био празан. Он тачно не зна колико је света одавде отишло, али званична статистика је забележила да је његов Буџак у 14 насеља пре 60 година имао 12.723 становника или шест пута више него ових дана.

Испод кумове надстрешнице

Сада има наде и за Манојловиће и за многе друге са Старе планине. И за оне из суседног Заглавка и 22 тамошња села у којима тавори још око 400 времешних планинаца, или пет пута мање него 1948. године. Могла би оживети и Репушница из Заглавка, прво село у Србији које је пре шест година остало без иједног становника.

Манојловићима ова црна статистика није званично позната, али је инстинктивно преживљавају. Отац Драган се свега живо сећа, и бивших људи и бившег изобиља. И како је одавде кренуо, 1978. године, када је најстарији син Ивица имао тек шест година, према питомијем Валевцу, недалеко од Књажевца. Растао је тада велики Пољопривредни комбинат "Џервин" и он се тамо ухлебио. Са супругом Љиљаном саградио је нову кућу у Валевцу.

О годинама проведеним у Црном врху и годинама у Валевцу и "Џервину" још добростојећи Драган Манојловић причао нам је ових дана испод надстрешнице кума Ђорђа Јеленковића у Црном врху. Њихове куће у овом селу више нема. А он са синовима дошао на мушки викенд. Испекли своје јагње, донели своје вино. Дошли да уживају у селу предака, да се испричају и договоре о неким заједничким пословима.

– Све је ово легално пријављено нашим женама – објашњава, смејући се, Ивица, најстарији од браће. – Дошли смо, у ствари као извидница, да се договоримо како да оживимо наше запуштено имање. Видимо, многи се враћају. Ево, комшија Сима Живковић, звани Ждрма проширује рибњак калифорнијских пастрмки. Уверен је да ће будући туристи, колико сутра, бити и добри купци. Људи то слуте. Већ се боље него до сада продају сир, стока, боровнице, печурке...

Саградиће кућу

А шта планирају Манојловићи? Нешто ће тек смислити. Вероватно бизнис за добру зараду. Али, сигурно је да ће већ идуће године саградити кућу. Заједничку, братску. Верују да ће успети. Успели су када је било најтеже, када је немаштина била притисла са свих страна. Ево, сада мезе јагњетину и којекакве друге ђаконије, а пре десетак година једва је стизало и за хлеб насушни. Браћа Манојловићи тек су завршавали школе и занате, оцу се на зло дало у "Џервину", остао је и без посла. Умрла је и његова супруга Љиљана. Али, били су жилави млади Манојловићи. Сви су успели: победили су и блокаду, и транзицију, и немаштину. Најстарији Ивица има 34 године и врстан је мајстор. Прави алате за гумарску индустрију. А Дејан, Љубиша и Радослав су мајстори на гласу за купатила. Не стижу да одговоре на све позиве. И сви су, осим Љубише, ожењени (призећени) и живе добро и срећно у домовима својих супруга. Драган има петоро унучади.

Манојловићи кажу за себе да су срећни људи. Победили су у свим искушењима, а верују да ће, слогом, направити и лепу кућу. А ожењени ће учинити све да ожене и брата Љубишу.