Забране су ђавоља работа

Постоји више разлога зашто наша деца не читају књиге. Ево неколико:

1. Зато што ни њихови родитељи не читају књиге

2. Зато што у кући нема књига

3. Зато што им је школа огадила читање

4. Зато што има занимљивијих начина да се потроши слободно време...

Њихови родитељи не читају, јер су, опет, њихови стари дошли из села у град, имали других брига и преокупација, мука и интересовања, тако да се код њихове деце, дакле садашњих родитеља нове деце, није створила навика читања. Кажу да је навика друга природа човекова. Кажу да се деца најбоље васпитавају личним примером. Све то ови родитељи, први и други, не знају. Није имао ко да им каже. Нису имали где да науче.

Зато, дакле, у кући нема библиотеке, нема књига. Деца се играју пластичним пиштољима, припремају се да сутра наставе игру правим пиштољима. Играју се макетама аутомобила, да би сутра сели у праве аутомобиле и слупали се негде или убили некога. Црњак, али намерно га бацам у лице, да бисмо се бар мало отрезнили.

Школски систем, овај актуелни, све ради против читања. Деца се довијају да набубају неке збуџене садржаје класичних дела, да добију оцену, и да одмах све забораве. Наставници нису промотори читања, нису плаћени за то. Плаћени су да захтевају од ученика да прочитају То и То, а о Томе и Томе најчешће ништа не говоре, јер нису ни сами читали То и То. Кажњавају ђаке који нису прочитали оно што ни сами нису прочитали. Лука Денић, матурант Пете београдске гимназије, има предлог: „Активнији наставници и добре породице су једина два решења”. Браво Лука. Да покушамо сад да то разјаснимо. „Активнији наставници” су они који знају и умеју да припитоме ученике и наговоре их, значи заинтересују их, да прочитају одређено дело. То су Они који не говоре: „Нико не може тако мало да ме плати колико мало ја могу да радим”. Они који не траже рупу у Правилнику о радним односима, тврдећи да то није у опису њихових радних места. Па, како би то требало они да раде? Зар треба дневне новине да их уче томе? Зар се то не учи у тим школама које су завршили и са чијом су дипломом добили тај посао. Не учи се. То је нешто што наставник има или нема. Али има и томе лека: наставник који подели кечеве ученицима који не прочитају неко дело треба да буде строго кажњен, избачен с посла. Ако он не уме, и не може, да научи децу да читају, није му место у школи. (Уосталом, тај строги принцип требало би применити над свим наставницима и учитељима који нису способни да свему науче децу бар за двојку! Или прецизније: да их приволе да сами науче, по препоруци Марије Монтесори: „На нама је само да родимо дете, а дете ће само створити од себе човека!”)

Лукине „Добре породице” су оне које у кући на зидовима имају полице са књигама, које од малена деци купује књиге-играчке, књиге-прварице и књиге-другарице, па кад деца дорасту до књига-школарица дорашће у њима и свест о вредности књиге и о значају читања. Подразумева се да најпре родитељи, а затим и учитељи помогну деци да од себе створе људе.

Многи су „начини” занимљиви да се троши слободно време уместо да се чита. Не треба деци забрањивати ни телевизор, ни компјутер, ни игрице, ни мобилне телефоне. Забране су ђавоља работа, увек се олупају о главу онога ко забрањује. Треба децу мудро учити да све те справице буду њихове слуге, а не њихови господари. Да их деца користе, а не да им робују. Али то учење треба да почне још док су деца у мамином стомаку. Доктор Владета Јеротић каже да се личност човека формира од зачећа, па до треће године живота. Енглески песник Вилијам Вордсворт и аустријски психијатар Сигмунд Фројд кажу да је „дете отац човека”, односно да је „детињство родитељ човекове личности”. Дакле, у детињству се формира и навика за читањем, између осталог. Не знамо то ми родитељи, па то не знају васпитачи, па учитељи, па то не знају наставници, па нам тако деца расту као инвалиди, лишени многих лепих, племенитих и корисних навика, међу којима је и читалачка навика. Када се догоди да од њих, ипак, испадну добри људи, онда је то искључиво њихова заслуга, они су надјачали неким геном природу, и по рецепту Марије Монтесори, створили од себе човека.

Професор Павле Илић каже: ,,Књига тражи време, а то време им одузима проширени наставни програм...”. Драги професоре, знамо да је наставни програм накарадан, ја нисам толико фин да га зовем ,,проширеним”, али што се времена тиче, ево једне народне са Златибора: ,,Свуда се може на време стићи, треба само на време кренути!”

*Песник