Кућа

Кућа је озидана, нова, у граду у којем је живео и у којем смо ми стари остали
да живимо.

Сваком ко је погледа са стране, кућа говори да је ту весело и да нема мане. Да ту ником низбогчега није жао, ал, нико не зна да је ту мајци живот застао.

Све весело, расцветале руже, оморике зелене лагано се њишу, на ветрићу пролећном који росу скида, ал, нико не зна да се мајци срце кида.

Бреза од терета цвета повила гране, на сунцу и ветру, полако се њише и тихо говори, гледајте ме, лепо ми стоји, није ми тешко, цветови су моји.

Шаренило ружа даје топлину, свака боја по нешто мајци говори.

Добро су они. Здраво су сада. Ти само то и желиш. Биће то период рада само. Тамо.

Не љути се мајко на неку тешку реч. Опрости, и код њих има љутине. И њима сметају толике, прекоокеанске даљине.

Кад видиш мајко слику, задржи је дуже у мислима, искажи тугу писмима. Не мисли ништа лоше, помириши ружу. Иди даље. То ти живот даје и тако те води. Имај снаге и све преброди. Уживај у оном што је крај тебе, даљину сликом привуци крај себе. Није крај...

Почни од прве руже поново. И чекај, чекај, чекај, чекај.

Надај се, надај, надај, надај.

И тако дан за даном, ноћ за ноћи, питам се само, колико ћу дуго да пркосим себи моћи?