Преговарач од поверења

То што је политички директор Министарства спољних послова Борко Стефановић постављен за шефа преговарачког тима у предстојећим разговорима Београда и Приштине значи да је председник Тадић желео да преговарачки процес има под директном контролом.

Иако спада међу младе лавове за које је председник јавно посумњао да ли је погрешио што их је тако младе узео у службу, Борко Стефановић иза себе има доста обављених послова.

Био је шеф преговарачког тима у продаји НИС-а и склапању гасног аранжмана. Такође је био главни преговарач око „умањивања штете“ у афери „Сателит“.

Око његове улоге на резолуцији која је послата у Њујорк после мишљења Суда у Хагу подељена су мишљења: једни кажу да је здушно радио на нашој првој резолуцији и да је као лични пораз доживео каснију измену. Други опет тврде да има велике заслуге у каснијем усаглашавању текста са ЕУ.

Рођен је почетком фебруара 1974. године. Астролози би рекли да као водолија увек иде корак испред осталих, има визију и спреман је да личне интересе занемари ради општих.

Они који на ствари гледају с приземније стране, политички аналитичари, кажу да је дипломата од каријере, не користи придеве, поготово не тешке речи и „одрађује посао“.

Када гостује у тв емисијама нема те теме која линију његовог срчаног рада може нарочито да поремети: у стању је да више пута понови исте реченице, истим редом и истим тоном.

Пре неколико месеци причало се да ће шеф преговарачког тима бити помоћник министра спољних послова за билатералу Здравко Понош.

Међутим, новине које добро познају прилике „на двору“ пишу да је Борко претекао Здравка због тога што је овај други био Вуков кандидат; Вук опет у последње време не стоји добро код Бориса; а када Борко каже шеф – мисли на Бориса.

Завршио је Правни факултет у Новом Саду, а као студент је 1999. био вицешампион у парламентарној дебати, али оној правој када се теме нису знале унапред. Новосађанке кажу да је уз све био и добар фрајер, панкер, а популарности је допринело и што је био басиста у групи „Генерација без будућности“. Из адвокатске канцеларије се пријавио на конкурс МСП-а.

Од тада датира и прича ко је кога довео у министарство: да ли га је на конкурсу прогурао стриц Мирко Стефановић, дипломата који је вишедеценијску каријеру по Блиском истоку завршио као амбасадор у Израелу, или је Борко њега из пензије вратио на место државног секретара у МСП-у.

Они који су му наклоњени потврђују да је од 2003. пет година опседао канцеларије у Америчком конгресу, па је тамо малтене камповао: јео, бријао се и шишао, скоро као Том Хенкс у филму „Терминал“.

Ипак, у односу на Виктора Наворског, који се у Спилберговом филму на тло САД спустио с Балкана, Борко је имао где да се врати, а и радио је уз подршку својих садашњих шефова.

Нисмо баш проверавали тачан број, али се прича да је у том периоду захваљујући контактима у Америчком конгресу зауставио 15 проалбанских резолуција, а прогурао и десетак српских.

Од те 2003. је члан ДС-а и Главног одбора. Најгора афера која се везује за њега је заташкавање „случаја Миладин Ковачевић“.