ПАД МАФИЈЕ

Кад се боље размисли – сви смо помало корумпирани. Прва реченица овог текста јесте парафраза познатог изборног слогана деведесетих. Одатле смо изашли ошамућени од неправедног тока историје. Полако али сигурно губили смо оно до чега нам је највише стало.

Србија у транзицији – то је идеално место за изазовне корупционашке захвате. Домаћа мафија се лако прилагођавала и рату и миру, она је и те како дорасла онаквој диктатури и оваквој демократији. Лако је преживела све амбициозне акције, покренуте да би јој стале за врат: и "Сабљу" и "Скалпел" и њој сличне.

Нико на свету још није изашао на крај са том хоботницом, јер она је жилавија и упорнија од сваке идеје поштене власти и њеног министра полиције. Али, добро уређене државе су мафији тачно одредиле место, а то је илегала.

У Србији се још грозничаво тражи граница између сфере легитимности и подземља, али се не зна тачно ко то тражи. Зато се граница и не налази, а ако се открије где је – она се не дира. Сувише су јаке везе "сиве зоне" и несавршене транзиционе власти. Ниједан њен облик није зашао у доба привидне невиности: ни извршна ни парламентарна. Па ни судска. Свака нова криминална афера баца у дебелу сенку претходну, или је оставља на дно дебелог муља. И у свакој постоје прљави трагови узорних државних чиновника.

Пре само месец дана гледали смо како падају некакви кумови из царинске мафије. Специјалци, обучени за антитерористичке акције, све са панцирима и фантомкама – пред камерама су се рвали са дебељушкастим пограничним чиновницима. Било је помало тужно и  личило на недорађен рекламни спот за Дан безбедности. Али, добро, мафија је мафија, сигурно се запатила и међу ужиреним цариницима.

Шта је било после – још се не зна. Цариници су брзо отишли у сенку крагујевачких професора. Тамо је изгледа савршено функционисала израда диплома у скраћеном  поступку. Знање јесте скупо, али доступно. Часни професори су производили часне судије, директоре, правне референте, органе демократске (или било које) власти. Па сигурно и полицајце.

Шта је то, у ствари? Само "просветна мафија" или нешто много опасније, што додатно разара ионако угрожен вредносни систем овог рањеног друштва. Можете ли бити сигурни да вам не суди човек који је студирао по "дајџест" режиму? Или да су свуда око нас експерти који су имали више пара него времена! О памети и да не говоримо, иако су тако изузетни људи на местима која могу да утичу на судбину грађанина наивчине, који је навикао да иде "редовним путем!"

Све и да је тако, ова ће афера брзо отићи у архиву пред неком новом сензацијом, уз лагодно образложење за неугодност у којој су се нашли лакоми педагози: то је само политички прогон, иначе се ради о поштењачинама који су увек више давали него што су узимали. Све им је намештено, што они у својој искрености и наивности нису ни примећивали. Да су заиста такви, зар би уопште насели и улетели у клопку? О њима са поносом говоре генерације генијалних правника који су студирали само три месеца!

Но, а шта је, на пример, са стечајном мафијом? Јунаци те афере су успели да се ухвате за спасоносни политички рефрен. Брат Кљајевић брани брата Кљајевића управо трагајући за формулом која сигурно добија. А она у себи неизбежно укључује делатност политичких група и олигархија, где се свака гадост може оправдати маслом политичких мрзитеља.

Где су паре, ко је колико опљачкао и зашто на крају остаје само ћутање? Ту нема одговора. Некада је у центру наше пажње била грађевинска мафија. Наводно је тај синдикат недодирљивих унаказио Београд својим зиданим накарадама и зарадио стотине милиона евра. Али, мајстори мешају бетон, зидају и не брину. Њих сада чувају цариници и професори.

Неко беше открио постојање фармакомафије. Али, и то је затрављено по скраћеном поступку. Наркомафија је сасвим безбедна у Србији, мада се овде плене тоне белог праха. Али, то не потреса главне босове, јер се и не зна ко су они. Неће се ни сазнати, јер такви ипак не продају дипломе. То и јесте вредносни проблем овог друштва: више се нико не узбуђује пред наркотицима који разарају живот у Србији. Само једном се српска полиција похвалила да је зауставила промет опијата: за време "Сабље". Да ли је то био само утисак или реално сазнање – зна само Душан Михајловић са Повлена.

Најмање три пута је Млађан Динкић изашао пред јавност држећи у рукама неке важне хартије. Тврдио је да има доказе о "пљачкама века". И свака од њих је отишла у сенку још већег подвига. А где су паре које су наводно "сакривене" на Кипру? То тек нећемо сазнати, нико није луд да о томе сада говори. А полиција очито таквим чуварима српског блага не налази трагове.

Ескадрони смрти се пред судовима бране као патриоте, људи који су наређивали убијање пријатеља и непријатеља још су иконе модерне пропасти или родољубља. Како код кога.