Поп и рок иконе – најбоља школа

"Дејвид Бини је дивљи свеж ветар који ће развејати статус кво на данашњој џез сцени... Ту су препознатљиви елементи из класике, рока и неколико џез жанрова, али је мешавина Бинијева. Нико не чује музику на овај начин!" - Томас Конрад

Прави уметник? Прототип антихероја? Најбоље чувана тајна џез заједнице? Могу да се кладим да ће и следећег лета, када буде напунио педесет година, Дејвид Бини изостати са „главне“ листе најбољих алт саксофониста у магазину Down Beat, а поново бити у врху утешне секције тзв. звезда у успону. У ствари – ови пласмани су ме толико преварили да сам летос, када сам га први пут видео у акцији, у неверици посматрао проређену косу, боре, поглед човека зрелих година.

Занимљиво је да најмање биографских факата нуди његов званични сајт. Уместо тога, Бини ће вам открити шта слуша преко ајпода, и позвати да скинете аудио-записе са неколико десетина концерата. Покушавам да извучем више од уметника који не претерује у описивању себе...

Рођен је у Мајамију 1961. године, а одрастао у јужној Калифорнији. Родитељи су волели џез, код куће је слушао Колтрејна и Мајлса, а са другарима на улици рокенрол. „Са 19 година преселио сам се у Њујорк. Десетак година сам радио дневне послове и упоредо узимао часове саксофона, наступајући када год би ми се указала прилика“, каже. Међу професорима му је посебно помогао Дејвид Либмен: „Узео ме је у крило и помогао да разумем град, као и да дођем до првог уговора за албум.“ Уз помоћ Националне стипендије за уметност окупио је екипу талентованих вршњака (Марвин Смити Смит, Ед Сајмон, Лони Плексико, Адам Роџерс) и снимио албум „Point Game“, објављујући га 1991. године, што је необично касно дискографско дебитовање за будућег значајног члана џез заједнице. „Други албум објавио сам за Audioquest (1995), сарађивао сам са свима живима (заиста – на списку су и Џон Зорн, Ури Кејн, Џим Хол, Арета Френклин, Мејсио Паркер, Лусинда Вилијамс, као и састави Jamiroquai, Sex Mob и Medeski, Martin and Wood, оп. а.), све чешће долазио у Европу. До данас сам снимио 16 албума под својим именом. Био је то спор, али стабилан процес...“

Сматра да је слушање музике више допринело његовом музичком развоју од (не)формалне едукације. Листа са веб-сајта открива свестраност: на њој су и свинг мајстори и авангардисти, поп и рок иконе (Дилана је заволео тек недавно!), као и опскурна новија имена. „Као клинац највише сам волео Хендрикса, али ми је био занимљив и рани Елтон Џон, албум ’Madman Across The Water’“, каже. Међу разноликим интересовањима наводи и фјужн („све плоче Хербија Хенкока и Weather Report – одлазио сам да их слушам као клинац“), класику (Брамс), алтернативни рок и електронику (Empire of The Sun, Sun Kil Moon, Four Tet).

Примећујем да се, што није типично у џезу, у списку сарадника на албумима углавном врте иста имена – Вејн Кранц, Адам Роџерс, Ед Сајмон, Крејг Тејборн, Скот Кули, Брајан Блејд... „Они су моји најбољи пријатељи, тако их бирам. Слушаш вршњаке, па почнеш са њима да излазиш, потом да свираш. Заједно крчите пут на музичку сцену, као једна породица.“ Још мање је типична појава тенор саксофониста у бендовима једног алтисте – и то водећих имена савременог џеза, Донија Мекаслина, Криса Потера и Марка Тарнера. „Волим када се звукови дуплирају, мелодијски или хармонски“, објашњава Бини. „Обожавам да спајам алт и тенор, добијајући тај јак саксофонски звук – волим да их чујем заједно. Такође сам често дуплирао гитару и клавир. Ове комбинације су ми ближе од класичног споја саксофона и трубе.“

Своје албуме претежно је објављивао на независним европским етикетама (Criss Cross, Red, ACT), као и у сопственој продукцији Mythology Records. „Снимио сам одличан албум за Audioquest са дванаест музичара, али су они баш тада одлучили да се више не баве продукцијом плоча, па сам снимке откупио назад и годину дана касније објавио у сопственој режији. Изгледа да сам још те 1998. године видео надолазећи тренд – да ће продукције почети да се гасе. И помислио сам да би било мудро да почнемо своју ствар...“ Уследила су издања старог саборца Еда Сајмона, састава Lan Xang, па низ Бинијевих соло остварења. Недавно је објавио албуме пијанисте Џона Ескрита и тенор саксофонисте Самира Зарифа. „Не бих могао да опишем критеријум по ком бирам извођаче којима ћу понудити уговор. Занима ме само да ли ми се музика свиђа и да ли бих волео да то имам на својој етикети“, тврди Бини.

Тренутно ради на два различита пројекта. Први је композиција за гудачки оркестар, клавир и саксофон („све је компоновано, нема импровизација“), а други је џез албум (Брајан Блејд, Вејн Кранц, Крис Потер, Крејг Тејборн). Питам га да ли је у компоновању за велике формације доминантно инспирисан Гилом Евансом и Маријом Шнајдер, у чијим је оркестрима наступао.

„Заправо не. Моје инспирације су више мешавина класике и рока, него типичан биг бенд израз – на мене су највише утицали Вејн Шортер и Винс Мендоза.“

Нетипично се бави и подучавањем. „Студенте учим концептуално, за разлику од Донија или Марка који са њима раде вежбе. Покушавам да одговарам на питања шта је то музика, како о њој размишљати, како јој приступити, како да свираш једну нумеру 30 минута и учиниш да се у њој стално нешто догађа. То углавном не добијају у школама...“ Баш као на концерту који смо претходног дана слушали: композиције су биле необично дугачке, али и веома динамичне. Не типичан след – тема, соло деонице, тема – већ низ различитих концепата и расположења, састављених у органски компактну целину.

„У квинтету са Марком Тарнером свирали смо сетове у трајању од два сата који су имали само по три нумере. И то се људима допадало – не приметиш да време пролази кад се у музици свашта дешава. Иначе, најчешће се и не договарамо ништа унапред – само изађемо и свирамо. И увек буде другачије!“

Велики број наступа из маленог њујоршког клуба 55 Bar, у ком редовно свира већ 10 година, Бини је учинио доступним фановима путем web download-a. То је пут до једра џеза – сведоци смо њиховог дугог разговора музиком, стварања у трену и узбудљивог развоја у протоку времена. Чујемо како се свеж поветарац уздиже до дивљег урагана.