Живим пуним плућима

Дејан Стојиљковић је најчитанији млади писац у Србији. Књигом „Константиново раскршће” освојио је награду „Милош Црњански”, па је сад, спортски речено, капитен тима домаћих писаца у издавачкој кући „Лагуна”, а она има годишње 250 наслова, највише на српској читалачкој сцени. Овај његов роман штампан је досад у 25.000 примерака, а у току је превођење на пет језика!

Рођен је 1976. у Нишу. Главни и одговорни уредник је портала „Нишкафе” (www.niscafe.com). У браку с Кристином има ћерку Тару (4).

У ком окружењу сте рођени?

Одрастао сам уз оца, машинског инжењера, мајку која је радила у Електронској и старијег брата. Живели смо у старом нишком крају Пантелеју. Ту је и Црква Светог Пантелејмона, где су се 1189. срели Стефан Немања и Фридрих Барбароса, уочи Трећег крсташког рата...

Кад сте почели да читате?

Научио сам сва слова пре поласка у школу. Из тог доба су ми у сећању остали „Плава птица”, Карл Мај... Али, волео сам и стрипове. Посебно је било занимљиво кад је 1987. и до нас стигао први број „Дилана Дога”. Ипак, старији су то називали шундом, али демантовао их је, то сам касније прочитао, Умберто Еко ставом да „ако нећете да вам буде досадно, читајте Библију и Дилана Дога”.

Колико се дајете спорту?

Био сам најбољи голман у одељењу, а од малих ногу сам „звездаш”. Навијао сам и за ОФК Ниш,клуб Треће лиге из мог краја – Пантелеја. Имали смо и удружење навијача. Пратили смо наш ОФК и на гостовањима... Ове данашње навијачке групе немају везе са спортом. То су, углавном, мафијаши и наркодилери. Мало ту има нормалних навијача. Изузетак су нишке „мераклије” који имају акције борбе против дроге...

О чему прича цар Константин на раскршћу?

Пре свега о дуализму вера. Био је на раскршћу у смислу што се у то време, крајем трећег и почетком четвртог века, Римска империја нашла у деликатном положају. Константин је тада одлучивао на коју страну ће да крене. Један је био да пође путем хришћанства, а други да се остане у паганству. То је била и политичка одлука. Јер је у својој војсци имао и хришћане. И, на нашу срећу, изабрао је хришћанство.

Колико сте пратили историју при писању?

Прилично, зато што је то роман који прати и историју Ниша, Константиновог родног града, од античког Наисуса до Другог светског рата. Централна прича је нацистичка потрага за мачем цара Константина, а ту се преплићу људске судбине, одговорност појединца у рату, грађанском друштву кога више нема. Има ту и елемената трилера, хорора, фантастике, римске и наше митологије...

Ко су Вам узори?

Одрастао сам уз стрипове, али сам читао и класике. Од наших су то Андрић, Црњански, Пекић, итд., а од страних, пре свих, Чарлс Буковски. Имам и двојицу идола зато што су генијалци у свом послу. Први је Драган Стојковић Пикси, а други Предраг Живковић Тозовац.

Шта је одлика Вашег писања?

Желим да ме цео свет разуме и да ме чита што више људи. Трудим се да свака моја реченица буде разумљива на свим меридијанима. Ево, ова моја књига ће, у току следеће године, бити преведена на пет језика. Суштина писања је у комуникацији. У супротном писање нема смисла.

Шта Вас занима у писању?

Мени је најважније да напишем причу. Све остало долази само по себи, сторија, судбина човека, поетика... Мислим да је суштина књижевности од њеног постанка, од настанка Библије, па све до данас – у причи.

Колика је лепеза Ваших осећања?

Врло широка. Мени је, на пример, музика јако битна и кад радим и кад се одмарам. Одрастао сам уз квалитетну музику која се рађала осамдесетих. Сва моја проза је прожета музиком. Често ми, при писању, музика подиже ниво осећања. Сад пишем о неким сценама средњовековних битака и слушам групу која свира епски рокенрол. То ме инспирише...

Колико поштујете еротику у писању?

Не много. Имам границу у тим описима. Ја сам у суштини пуританац. О сексуалним догађањима је толико писано, да више нема смисла да се то посебно истиче.

А како доживљавате љубав?

Као о осећању које се гради поверењем и трудом да се сагради чврст темељ тог односа. А после тога сва искушења и сви „ветрови” који дувају не могу да сруше ту грађевину саткану од емоција. Значајна је, наравно, и чињеница да нема праве љубави без пријатељства.

Шта волите од животних радости?

Ја сам јужњак. Типичан Нишлија. Ми смо мераклије. Волимо дружење, кафану, добру песму, јело, пиће. Нормално, и жене. Живимо пуним плућима као у старом Нишу који је био и остао хедонистички град. Волим и природу, пецање, планинарење. Имам виноград. Сам печем ракију. Тежим једном мирном животу какав је водио и мој деда. Њему је дан почињао с чокањчетом ракије, мало сира и хлеба, а завршавао се радом у винограду и причи с пријатељима. Све је сагледавао на прагматичан начин. Од обичних догађања до високе политике.

На чему сад радите?

Радим на роману о догађајима из средњовековне Србије. То је прича о Првом српско-турском рату 1386. кад су Турци с великом силом напали Србију. Тада су прво освојили Пирот, па Ниш, а после тога су поражени код Плочника у Топлици, где је Мурат једва извукао живу главу. Због тога је био врло киван на Лазара. Овај догађај је био директан повод за каснији поход Турака на Косово. Прича почиње похаром пограничног манастира из кога акинџије, турска брза коњица, односе ковчег у коме се налази нешто што је много битно кнезу Лазару. Затим Лазар шаље потеру у којој су Иван Косанчић, Милан Топлица и Милош Обилић.