Машински инжењер помоћни кувар

Крагујевац – Није се предавала и кад је било најтеже. Снагом вере и љубави, пожртвованошћу и васпитањем које је понела из породице изборила се са свим недаћама. Успела је да пружи помоћ другима и кад за себе и своју деце није имала. Љиљана Лалошевић из Крагујевца скинула је са себе одору жене која седи, чека и кука и која не размишља како да помогне себи, већ помоћ увек очекује од неког другог.

Машински факултет завршила је 1987. година. Дуго је била без посла, за који су, каже, биле потребне „добре везе, припадност овима и онима или – новац“.

– Желела сам, наравно, да радим у својој струци, као машински инжењер. Било је много обећања да ће ми обезбедити место у „Застави“, али ништа. Питали су ме кога знам, с ким сам добра, могу ли да платим. Нисам то желела и кренула сам својим путем – говори Љиљана за „Политику“, наводећи да је помоћ стигла изненада, када ју је најмање очекивала.

После осам година без посла и сналажења на разноразне начине, 1995. на разговор ју је примио покојни владика Сава, тада епископ Епархије шумадијске.

– Саслушао је моју причу и без иједне речи примио ме на посао. Тако сам постала васпитач у Дому за ратну сирочад „Свети Јован Крститељ“, у Дивостину. Нисам се либила да помогнем другима, поготово кад су деца у питању. Касније су ми се указале и друге прилике, али сам остала у Дому. Заволела сам децу, а и она мене. Звали су ме – мама...

У Дивостину је остала до 2003. После су опет уследиле године поста, године без стабилних прихода зачињене свакодневним „крпљењем рупа“. Љиљана се, међутим, није предавала, а породично васпитање и вера у боље дане давали су јој снагу да преживи.

– Родитељи су ми увек говорили: помози, добро се добрим враћа. Никад нисам изгубила веру у бога и знала сам да бољи дани морају доћи. Ту је, наравно, била и моја породица. Муж, запослен у „Застави“, није могао све сам, а наше двоје деце морали смо да негујемо и школујемо. Зато сам поново кренула у потрагу за новим послом, али са новим знањима, будући да сам у међувремену завршила курс информатике и научила енглески – прича Љиљана.

Посао је нашла као васпитач у забавишту за децу из социјално угрожених породица у оквиру крагујевачког Црвеног крста. Од 2008. је у сталном радном односу, а тренутно је запослена у народној кухињи, као – помоћни кувар.

– Без обзира на то што имам факултет и многа друга знања, одмах сам засукала рукаве. На Радничком универзитету сам завршила и обуку за кувара. Никог никад не одбијам, а кад неко закасни, ја му изађем у сусрет и увек му дам нешто да поједе. Осећам се срећно кад могу да помогнем другима, а у Црвеном крсту цене моју пожртвованост и мој рад. Ту сам наишла на људе који ме разумеју и поштују, и то ми је велики подстрек – објашњава Љиљана.

Велика Љиљана, мајка и супруга са завршеним факултетом, курсевима информатике и кувања, са знањем енглеског језика и љубављу којом побеђује све неприлике, неће се, каже, зауставити на овоме.

– Идем даље. Имам добре квалификације и спремна сам на жртву. Желим да напредујем и дођем до бољег радног места. Нисам жена која седи, чека и кука. Ризик увек постоји, али живот је сам по себи једна велика неизвесност. Нема излаза, кажу многи, али та фама мора да се разбије. Женама без посла, онима које увек очекују само помоћ од других, поручујем: борите се, усавршавајте своја знања и не дозволите да вас било ко потцењује...

Бране Карталовић