Век као недеља

Куда иде свет, питање је на које одговор може да се назре у –сопственим патикама. Масовно су америчке марке а кинеске производње, што је, кажу футуролози, дубл нација које ће глобално обележити ово столеће.

И док се нагађа да ли ће овај век „припасти” Америци или Кини, или протећи у њиховом надметању за примат, оне су нам се управо испоставиле као „хитови” ове недеље. Широм планете заокупили су пажњу више него обично, јер су се обе, по њих неугодно, суочиле с дисидентима, интернационалних домета.

Укратко: „Викиликсово” обелодањивање тајне дипломатске преписке оспорило је Америци оно што она од других тражи –поузданост и транспарентност комуникације, а додела Нобелове награде за мир заточеном Лију Сјаобоу назначила је да Кина у унутрашњим односима исказује мању дозу разумевања за различитости него у спољнополитичким наступима. У оба случаја оспорени су ауторитети који су две силе понаособ истрајно градиле, а последњих деценија и, специфичним економским стиловима, синхронизовале толико да су већ тандемизиране као „Кимерика”, „Група 2” и „сијамски близанци”.

Догађаји јесу врло различити, али не толико да измичу поређењу. Показало се, уз остало, да ни једина преостала суперсила ни њена перспективна конкуренткиња не располажу имунитетом на оспоравања. Њима се не допадају потези „Викиликса” и Нобеловог комитета, док ови тврде, пак, да раде праву ствар у име универзалности: унапређења права на информисаност и неистомишљеништво, без обзира на то што се то властима не свиђа.

Коинциденција је упадљива. Столеће о коме Америка и Кина „треба да одлуче ко ће превладати”, сажело се на седмицу у којојсу их оспорила дејства –изван апарата власти –„Викиликса” и назови „Нобеликса”.

У тако расколним околностима, отежане су и позиције многих државних апарата. Изузетак није била ни Србија, која је првобитно најављено одсуство с доделе Нобелове награде за мир кинеском дисиденту преиначила у омбудсманово присуство, док јој преостају разјашњења поводом „деликатности” у америчким депешама о овдашњим „диференцијацијама” око спољнополитичких корака.

Да је проблем само у нама и сличнима већ би се решио. У току су, чини се, знатно шира престројавања и постројавања.

Оригиналности „Викиликсових” немира и нобеловског мира превасходно потврђују да улазимо у доба са изазовима за која се решења тек траже. И интернетске везе и кинеска мегапродукција повезали су нас толико да почињу и да нас раздвајају...

До Беле куће је, на пример, Барак Обама догурао, уз остало, као оличење интернетске мобилизације да би му сада опозиција замерала да је истим путем довео до слабљења националне и интернационалне безбедности. Уз то, дупла кинеска „постројеност” –једнопартијска и индустријска –афирмисала се као економски ефикаснија од класичног споја демократије и закона тржишта, из кога су јој приспеле инвестиције жељних да увећају профите на њеној јефтиној радној снази.

Истовремено, готово су све власти у учесталим „реконструкцијама”, без јасног одговора чему води ово што нас, више или мање, сналази. Тумбања су нарочито упадљива у Европи којом се шире демонстрације због отежавања положаја и школараца и незапослених и кандидата за пензију. Грађани пружају отпор процесу у коме њихова држава благостања попушта пред динамичнијим, а мање социјалним, моделима с других континената.

Проблем је, делимично, и међу самим Европљанима. Још се нису уобличили у ауторитативну (не и ауторитарну) целину, лелујајући се између федерализма, стратешког савезништва са САД, немачког привредног узора, као и уређења суседско-енергетско-безбедносних односа с Русијом.

Недеља која данас истиче подсетила је да „недовршених послова” –како се и даље оцењује ситуација на деловима простора бивше Југославије –има на претек. Уз остало,како да се демократизују Америка на спољном и Кина на унутрашњем плану? И како да се традиционално децентрализована Европа централизује, макар толико да не буде бачена на споредни колосек при трансферу главних операција са Атлантика на Пацифик?

Европа је досад успешно пребродила разна искушења. После ужасних разарања и оштрих идеолошких подела у прошлом веку, смогла је снаге за монументално обједињавања различитости какве су представљали Запад и својевремени, супротстављени му, Исток.

Текући финансијски потреси опет стављају на пробу њену издржљивост. Одолеће, верујем, и потврдити се као сила атрактивне „Меке моћи” чији ће „печат” такође бити неопходан за „оверу” овог века. Столећа коме следује, чини се, мноштво свакојаких „дисидентстава”, којима се Европа –усавршавала…